POGLEDAJTE ŠTA SMO VAM SPREMILI U MARTU MESECU!
PET DEČAKA!!!!
PREMIJERA!!!!
UTORAK, 28.02. u 20 časova
OČEKUJEMO VAS NA NOVOJ ADRESI!!!
Goce Delčeva 1, Novi Beograd
biletarnica: 011 2671450
Kritika predstave "Čudne ljubavi", Goran Cvetković
Radio Beograd - 26.10.2011ČUDNE LjUBAVI - prema sadržaju nekoliko Ezopovih basni, tekst Maja Pelević, režija Đurđa Tešić - MALO POZORŠTE DUŠKO RADOVIĆ - poslednja premijera u postojećoj zgradi pre rekonstrukcije, na rođendan pozorišta - nedelja, 23. oktobra 2011.
NOVA EDUKACIJA I BASNE
Ono što je najvažnije za ovih nekoliko godina rada Malog pozorišta, pod umetničkim rukovodstvom Anje Suše, ispalo je to da se okupila jedna generacija mladih autora, reditelja i glumaca, koji su uspeli da uspostave jedan prilično komunikativan a ipak prilično nov stil stvaranja i prikazivanja pozorišta za decu i, možda još interesantnije, za mlade gledaoce. Osnovni poriv ovog repertoara - pored modernosti izraza, jeste i obavezno razmišljanje i odgovornost prema VASPITANjU najmlađih stanovnika. Od predstave do predstave - uzima se po neki poseban pojam, koji se tretira pozorišnim sredstvima i - radom jedne uhodane ekipe - plasira se deci. Tu se lako vidi uticaj savremenog trenutka - i ne samo opšte estetike podučavanja, koja se i sama u predstavama stavlja pod znak pitanja i istražuje - nego i svi oblici ponašanja i dometi savremene komunikacije - od škole do ulice i do porodice i redovnih TV ili internet poruka, koje su neminovni novi ciklus komunikacije, koji je ne samo lako dostupan deci i mladima nego i - u sklopu okolnosti - to su i najprivlačniji modeli koji umnogome određuju ukus i generalni stav dece i mladih o svetu... Uzimajući sve to u obzir - ova ekipa mladih stvaralaca, predvođena Majom Pelević, koja se zaista pronašla u radu na dečjim tekstovima - ova grupa se prihvatila da u režiji Đurđe Tešić - sastavi predstavu baziranu na BASNAMA! Moglo bi se reći da danas deca slabo primaju basne - bar u onom njihovom tradicionalnom smislu - sa poentama - naravoučenijima, kako nam ih je Dositej Obradović priređivao, u još onom tamo veku i kako smo ih nasledili... Maja Pelević se više oslonila na tehnike savremenog crtanog filma, gde se likovi životinja samo koriste da se predstave - više nego u klasičnim basnama - osećanja i delanja ljudi koji liče tim osobinama na one osobine koje mi ljudi pridajemo - vice versa - životinjama... Tako je lisica lukava, a vuk je surov, medved je lenj i stalno gladan, miš je plašljiv, a gavran je gord, mrav je radan a cvrčak lakomisleni umetnik - pevač i svirač... Dakle - bajke, kao i basne su od nastanka bile namenjene VASPITAVANjU dece, sa ciljem da ona poprime i počnu da praktikuju one osobine koje su prihvatljive i probitačne za razvoj i trajanje DRUŠTVA - čitaj, ustrojene države sa moralnim kodeksom pogodnim za taj istorijski trenutak... Ali ima tu i UNIVERZALNIH vrednosti... razlika između dobra i zla... pa se tu pozitivno gleda - pre svega na POSLUŠNOST, umesto pobune... Uostalom - svašta bi se imalo reći u komentaru basni i bajki i o njihovom UTICAJU na vaspitanje dece i mladih! I pozitivnog i negativnog...
Kažem, uzela je ekipa glumaca - Jovo Maksić, Damjan Kecojević, Miloš Samolov, Jelena Petrović, Vladislava Đorđević, Jelena Ilić i Sandra Rodić Janković - ovo delo bazirano na basnama, ali i na muzici Anje Đorđević, u vrlo duhovitom i funkcionalnom dekoru i estetizovanim i neobično rečitim kostimima Zorane Petrov - i svi zajedno su napravili jednu uspešnu muzičku predstavu o nekim temama koje bi bile privlačne deci, a s obzirom na postizanje vaspitnih efekata. Ovde smo videli da se one životinje - uzete tipski i ubačene u basne - sa svim onim tipskim osobinama i ponašanjem - da se te životinje mogu gledati i DRUKČIJE! Pre svega - ideja je bila da se oni likovi životinja SUPROTSTAVLjENI u basnama i opštem gledanju na životinje - da se te životinje približe, prevaziđu dramatiku i opasnost razlika i da se, nekako - ZALjUBE jedno u drugo! Tu nastaju duhovite situacije zbog spoljnog fizičkog izgleda likova i tipova životinja iz basni i njihovih odnosa sa partnerima...Tako se Mišica bezglavo zaljubi u Lava, i uspe da se s njim poveže, što uz muziku i pesmu daje jednu nežnu a ne surovu sliku odnosa u porirodi... Kao što se zaljube Mrav i Cvrčkovica, ako tako može da se nazove ženka cvrčka, koju ljupko i vrlo maštovito igra Jelena Ilić, koja sa Vladislavom Đorđević - Lisicom, Sandrom Rodić Janković, Rodom i sa Damjanom Kecojevićem, Vukom, igra samo po jedan lik - ali oni igraju te svoje likove tako raskošno i duhovito da je to bilo sasvim dovoljno - i za komad i za glumački zadatak i za decu i ostalu pubilku.
Ali - zato su Jovo Maksić - kao Zec i Mrav, Miloš Samolov kao Pas i Lav i - naročito Jelena Petrović kao Kornjača, Gavran i Mišica - pokazali ČUDA od glumačke okretnosti i duhovitosti. Naročito smo videli NOVU ZVEZDU dečjeg pozorišta - izvanrednu, veštu, spretnu, duhovitu, neumornu, brzu, privlačnu i promišljenu - Jelenu Petrović. Ona je već u takozvanom velikom pozorištu odigrala nekoliko zapaženih uloga - ali njen doprinos dečjoj sceni je FASCINANTAN! Ona je nekako postala mera stvari - ZAŠTITNI ZNAK i inače odlične predstave - ovog mjuzikla za decu - ČUDNE LjUBAVI!
Ova predstava je prikazana na rođendan Malog pozorišta Duško Radović - pravi način da se taj jubilej obeleži i da se krene u rekonstrukciju zgrade! Bravo - ČESTITAM!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 - sreda, 26. oktobar 2011.
TOP 5 predstava u 2010 po izboru magazina Yellow cab
Yellow Cab - 07.01.20111. BOG JE DI-DŽEJ Malo pozorište „Duško Radović"
Režija: Miloš Lolić
Sve je tu: od realityja, preko pretencioznih a besmislenih umetničkih koncepata, trendy životnih stilova i u beskraj ponavljanih opštih mesta u patetičnim pokušajima da se svakodnevici da neka življa boja, dublji smisao. Od uvodne scene u kojoj glavni junak čita delove svoje izmišljene biografije, pa do urnebesnih a opet gotovo dirljivih plesnih numera, sve je u ovoj predstavi neobično lako i tačno. U njenom centru nalaze se dvoje izvanrednih glumaca - Nikola Vujović i Hristina Popović-Mijin, koji pokazuju čitav spektar glumačkih tehnika, od čistog slepstika do nepatvorenog tragizma. Krajnje jednostavna, urađena s minimalnim sredstvima, ali sa hrabrošću i iskrenom posvećenošću, ova predstava je najprijatnije iznenađenje sezone.
............
3. NEKE VRLO VAŽNE STVARI Malo pozorište „Duško Radović"
Koncept i koreografija: Dalija Aćin
Moderna, raznolika, bez barijera, atmosferski načinjena s mnogo smisla i ukusa, sa specifičnom starosnom granicom za publiku. Ciljna grupa su bebe (naravno, uz pratnju roditelja), a cilj je da se putem plesa, muzike, dodira i poezije otkriju kulturna i kreativna bića unutar redova onih koji su još uvek u pelenama. Produbljivanjem pedagoških i psiholoških planova novog interaktivnog pozorišta za decu, po stihovima Maje Pelević, uz šaputave kompozicije Anje Đorđević, a unutar jedinstvene instalacije scenografa Zorane Petrov, nastaje bebeći spektakl Neke vrlo važne stvari.
Između igre i suigre, kritika radija 101
Radio 101, Zagreb - 19.11.2010S gostovanjima iz Srbije uprave domaćih kazališta kao da ne mogu pogriješiti, bilo da je riječ o svojedobnim uspješnicama Zvezdara Teatra, ili kasnijim, ali učestalijim dolascima Jugoslovenskoga dramskog pozorišta i Ateljea 212, uglavnom su svi nakon njih ostali zadovoljni. Da je takvu nišu, čak i tržišnu, pogrešno ne iskoristiti, shvatilo je i Kazalište Trešnja, koje očito radi na svojoj afirmaciji pa, kako se čini, započinje nešto sustavniju kampanju usmjerenu boljoj prisutnosti i vidljivosti u Hrvatskoj i u regiji. Činjenica jest da Trešnja ima zanimljiv repertoar, da joj se dogodi i pokoja zaista izvrsna predstava, da želi pokrenuti i scenu za odrasliju ili barem takozvanu mladu publiku... i da za sve to ima i potencijala, kadrovskih i prostornih. A sve to već ima Pozorište Duško Radović iz Beograda, kuća u kojoj već supostoje scena za najmlađe i za one malo starije te su joj na repertoaru istodobno i predstave za one koji su tek ugasili jednu jedinu svjećicu na rođendanskoj torti kao i za one koji bi, ukoliko ne paze i nitko im ne objasni o čemu je zapravo riječ, uskoro i sami mogli mijenjati pelene. Ali ne sebi. Zato se zagrebačkoj publici, onoj koja ga nije upoznala preko nastupa na Naj, naj, naj festivalu, Pozorište Duško Radović predstavilo upravo s takvim rasponom svoje produkcije. U režiji njegove ravnateljice Anje Suša najprije je starije i one znatno starije iznenadilo kako danas, čak i bez pretjeranih intervencija u tekst, scenski iščitati Wedekindovo Buđenje proljeća, a nakon toga je i najmlađe iznenadio balon postavljen na pozornici Trešnje, u kojem se odigrala Knjiga lutanja.
Kad se gostovanje predstave kao što je Buđenje proljeća, dakle komada u kojem četrnaestogodišnjaci stradavaju smrtno ili cjeloživotno, i to u većini podjele, najavi kao delicija, nešto mora biti pogrešno. Ipak, nije riječ tek o tragediji mladosti, iako kultni tekst Franka Wedekinda zaista govori o njoj. Točnije, nije riječ samo o tragediji, jer iako svi protagonisti na ovaj ili onaj način nesretno skončaju, predstava sama po sebi ne radi u tom smjeru, i to je njezina najveća vrijednost. Wedekind je Buđenje pisao kao svojevrsnu, ali vrlo otvorenu opomenu represivnom sustavu roditelja, društva i škole, opomenu neznanju, nefleksibilnosti i dogmi. Mnoge inscenacije pratile su taj početni smjer, a neke su, poput recentne u ZKM-u, otišle i legitimni korak dalje. Anja Suša, međutim, Buđenje proljeća shvatila je najprije kao platformu za razgovor s onima kojih se tematika tog teksta ponajprije tiče - danas jednako kao i prije sto ili više godina. Kako se neki procesi, unatoč različitim manifestacijama i kratkoći suknje bitno ne mijenjaju, i današnji su adolescenti na sličan način frustrirani ili barem zbunjeni proljećem koje im se događa. I njihovi roditelji, čak i ako jesu preživjeli Ljeto ljubavi na pravi način, tek su donekle fleksibilniji, dok su društvene zakonitosti, u biti, gotovo jednake. Kod Wedekinda, pogotovo u adaptaciji švedske dramatičarke Irene Kraus koju koristi Anja Suša, zapravo ne nedostaje ljubavi ili poštovanja, nedostaje tek pravoga načina konzumiranja i otvaranja prostora unutarnjih sloboda koje u jednom trenutku moraju postati i vanjske, ili javne, na ovaj ili onaj način. On govori protiv sustezanja i protiv želje da se nešto što je očito upornim proglašavanjem nevidljivim takvim i učini. I zato, umjesto ustrajavanja na tragediji, ova predstava svim sredstvima teži komunikaciji, što je, pored nekih dramaturško-redateljskih efektnih promjena smjera i značenja, njezina najveća vrijednost. Najprije, ne boji se pokazati o čemu govori, ni zbunjenost protagonista ni nagone kojih ih tjeraju da začude i sami sebe, pa Maša Dakić kao Wendla sasvim odraslo koketira sa svima oko sebe, dok Miloš Anđelković u ulozi Moritza, ili Miloš Samolov kao metaforička reprezentacija cijeloga represivnog aparata prije dosežu odmak u komici nego tragediju ili užas izvornika. Sve to vodi do toga da i publika ima svoj glas u predstavi, kako snimljeni gledatelji čije su izjave sastavni dio scenarija, tako i oni koji u tom trenutku sudjeluju u kazališnom činu, s kojima Damjan Kecojević kao Melchior, koji postaje i svojevrstan pripovjedač, ponudi mikrofon. Umjesto razgovora nakon predstave, tog ideala kazališta za mlade, predstava nudi razgovor unutar nje same, i umjesto tragedije nudi mogućnost razrješenja bez pretenciozne fluidnosti forum-kazališta. Ona jest predstava, s početkom i krajem, ali i suštinom koja je više od kazališta, ili onoga na što smo od kazališta, pogotovo kazališta za neodraslu publiku, navikli. Nešto slično, ali za mnogo mlađe gledatelje, ili sudionike, nudi i Knjiga lutanja, autorski rad nagrađivane koreografkinje Dalije Aćin. Umjesto priče, predstava nudi akciju i senzaciju, što je ionako važnije kad je riječ o produkciji namijenjenoj onima koji imaju godina 1+. Senzaciju nudi najprije sam prostor izvedbe, bijeli balon fleksibilnih stranica koji, poput snijega, guši sve zvukove, dok je istodobno i platno za projekcije crteža koji nastaju tijekom predstave. Očuđenju tu nije kraj, jer troje izvođača, među kojima je ponovno glavni komunikator s publikom Melchior iz Buđenja proljeća, tek naznačuju priču o lutanju svemirom, dok zapravo biraju načine kako istodobno manipulirati najmlađim sudionicima predstave i pružiti im najviše od onoga po što su došli, ili su ih ipak, u većini slučajeva, doveli. Ipak, nije riječ o tematskoj radionici, nego o strukturiranom kolažu koji pravi jasnu granicu između zajedničkog i igranog dijela ili, nešto kazališnijim jezikom rečeno, između igre i suigre.
Igor RUŽIĆ
Kazalište za decu i mlade je društveni projekt, intervju Jutarnjem listu, Anja Suša
Jutarnji list, Zagreb - 19.11.2010Sam kraj predstave »Buđenja proljeća« nastao je na temelju dokumentarnog razgovora s probnom publikom. I to je trenutak kad predstave izlazi iz svoga fikcionalnog okvira i postaje dio realnosti - to je, ideološki rečeno, način na koji mi stvaramo kazalište
Wedekindovo »Buđenje proljeća« zagrebačka publika ima prilike gledati u režiji Olivera Frljića, a ovih smo dana zahvaljujući gostovanju srpskoga kazališta za djecu i mlade, »Pozorišta Duško Radović«, u kazalištu Trešnja imali priliku vidjeti taj kontroverzni komad koji tematizira spolno sazrijevanje u adolescenata u viđenju beogradske redateljice Anje Suše.
Sa Sušom smo se sreli netom nakon prve izvedbe i razgovarali o Pozorištu Duško Radović, o reakciji publike, o funkciji kazališta za djecu i mlade te o stanju kazališta u današnjoj Srbiji.
• Angažirani ste u uglednome i po izričaju radikalnome dječjem kazalištu, Pozorištu Dušana Radovića, ali prije ste radili i u vlastitoj trupi. Kako spajate te dvije poetike, ta dva načina rada?
- Zanimljivo pitanje, no moram reći kako ja u »Radović« nisam došla direktno, postojao je trenutak pauze. Već od početka, od devedesetih, radim i u institucijama i izvan njih jer nezavisna scena u Srbiji nije autonomna oblast. I nezavisna scena i autori koji sudjeluju u njoj se sve vrijeme prožimaju s institucijama. Moj rad u skupini Torpedo je svakako koristan pri radu u »Radoviću« u smislu da mi je otvorila neku vrstu slobode - tu vrstu iskustva i osjećanja sam pokušala prenijeti i implementirati u »Pozorište Duško Radović«. U tom pogledu postoji povezanost, ali to je to jer ja nisam dugo prisutna kao autor u Radoviću, zapravo, »Buđenje proljeća« i nekoliko godina ranije »Mali princ« moje su prve režije jer sam se ja više bavila repertoarom.
• Spomenuli ste radikalnost - kakvo bi po Vama trebalo biti kazalište za djecu i mlade u 21. stoljeća, a da nije tek didaktično?
- Uopće ne bi trebalo biti didaktično - ja mislim da je ono društveni projekt, a u nekim razvijenijim društvima i politički zbog toga što je to jedina vrsta kazališta gdje vi direktno možete mijenjati svijet. I da vidite rezultate toga svog utjecaja u relativno kratkome periodu zbog toga što su djeca tek u formiranju. Oni su budućnost društva i vi možete jako utjecati i na sistem vrijednosti jer to je generacija koja će preuzeti društvo u kojem živimo. To je jako velik osjećaj odgovornosti i vidim to kao ulaganje u budućnost.
• Frank Wedekind od samih početaka, od početka 20. stoljeća, kontroverznošću uzbuđuje moraliste - kako je uopće pao izbor na njega i kakav je odnos u Srbiji prema seksualnosti, govori li se o njoj u školi ili?
- Pitanje seksualnosti je jedna od mnogih teme kojima se »Buđenje« bavi i meni je, u našoj postavi, najbitniji bio sukob između generacija, odnosno različitost vrijednosnih sustava. Moram naglasiti da je ovaj tekst zapravo adaptacija Wedekinda, koju je napravila Irena Kraus, vodeća švedska dramaturginja i koja je specijalist za adaptiranje klasičnih tekstova u kazalištu za mlade, koje je u Švedskoj na ozbiljnome i visokome nivou. Pomogla mi je da u prvi plan stavimo fokuse koji su bitni mladim generacijama danas, ne bih rekla samo u Srbiji već i globalno - pogodila je duh vremena. Izvukle smo teme za koje smatramo da danas komuniciraju s njima. Naravno, kad radite Wedekinda, možete ga raditi na bezbroj načina, ali kada gledate našu predstavu, ne smijete izgubiti iz vida publiku za koju je ona pravljena. Znam da postoji verzija Olivera Frljića, postoji i kultna Harisa Pašovića iz Beograda osamdesetih, koju sam rado i često gledala - taj tekst postoji od početka 20. stoljeća i uporno nastavlja provocirati društvene norme bez obzira na stupanj društvene slobode. U tom smislu, seksualno sazrijevanje je i dalje tabu - mi ga nemamo u kurikulu kao školski predmet ili kao elaborirani projekt, ali mogu reći da se stvari mijenjaju na bolje. Rekla bih da je Radović specifičan po tim osjetljivijim temama koje pogađaju mlade ljude, koje su društveni fenomeni, po temama o kojima se nerado govori i s kojima mi rado ulazimo u dijalog. Ne serviramo ništa, ne nastojimo doći do nekih rješenja, već uspostavljamo vrstu komunikacije koja otvara malu Pandorinu kutiju i zato su razgovori s publikom sastavni dio većine naših predstava pa tako i kod »Buđenja«. Sam kraj predstave »Buđenja proljeća« nastao je na temelju dokumentarnog razgovora s probnom publikom. I to je trenutak kad predstave izlazi iz svoga fikcionalnog okvira i postaje dio realnosti - to je, ideološki rečeno, način na koji mi stvaramo kazalište.
• Koji su najuočljiviji fenomeni u današnjem srpskome društvu, najprimamljiviji za umjetnika?
- Ima ih mnogo, sve što civilizacija pruža, može i mora biti tema kazališta za djecu i mlade - u pitanje je tek perspektiva iz koje će se o nečemu govoriti. Možete vi napraviti i »Hamleta« za desetogodišnjake, ali važno je kako ga radite. Mi smo s »Buđenjem« i s nekim drugim predstavama na našoj Večernjoj sceni doživjeli jako uzbudljive trenutke - naša publika vrlo organski doživljava predstave, djeca znaju plakati na predstavama, daju fantastične odgovore i oni zaista duboko i inteligentno razmišljaju o odgledanome. S druge strane, to je i surova publika koja shvaća kada niste iskreni u namjeri ili kada pokušavate govoriti u tuđe ime, a iz svoje perspektive - to sve odmah bude kažnjeno. I zbog toga je nagrada kada im se nešto dopadne veća.
• »Buđenje proljeća« igralo je u nekoliko zemalja - razlikuje li se reakcija publike?
- Moram reći kako sam jako zadovoljna reakcijom ovdašnje publike - zadovoljna sam odnosom koji je uspostavljen jer bila je miješana publika, i djece i odraslih, što je idealno za ovu predstavu. Imam osjećaj da predstava odlično komunicira, bili su svi veoma prisutni i neki odgovori koje smo dobili su bili dirljivi. Dobili smo komentar od mnogih ljudi da je predstava vrlo hrabra, što, moram priznati, pomalo začuđuje jer osobno ju ne doživljavam kao hrabru, već kao rezultat procesa započetih u »Radoviću« i očekivanja od te vrste kazališta u našoj sredini. Ona ne slovi za hrabro i radikalno u sredini u kojoj je nastala, ali ovdje je tako prepoznata. U ovome trenutku kod nas imamo i licencni mjuzikl »Buđenje proljeća«, koji je potpuno drugačija predstava od naše; rađena je po pop-kulturološkoj matrici i komunicira sasvim drugačije. Najviše mi se sviđa definicija »Buđenja« Irene Kraus kako je ta predstava u stvari emocionalno putovanje i ja je zaista tako doživljavam jer se kreće u vrlo intimnoj sferi.
• Bili ste izbornica, uz Jovana Ćirilova, ovogodišnjeg BITEF-a, kakav je presjek regionalne kazališne produkcije po vašem mišljenju, ako je on uopće uočljiv
- To je ta shizofrena situacija u kojoj mi živimo jedni kraj drugih, a imamo vrlo ograničen pristup informacijama. Naravno, ona sad nije toliko dramatična kao prije deset godina i događaju se i gostovanja, a sve češće i koprodukcije. Smatram da je to prirodno neizbježno i drago mi je da se to konačno događa jer govorimo istim jezikom s dva imena i razumijevanje je u startu lakše - komunikacija postoji, ali s obzirom na udaljenost trebala bi biti daleko bolja. Evo, ja osobno sam dobila poziv Kazališta Trešnje da postavim komad koji će biti odabran na natječaju koje je Trešnja raspisala - misli da je odlična ideja dobiti istovremeno i tekst i predstavu. Razmjene nema još uvijek dosta jer premda mi više nismo isti politički prostor, jesmo kulturološki jer sredine u kojima živimo suviše su male i nepropusne da bi bile okrenute samo same sebi.
• Kako biste općenito ocijenili stanje srpskoga kazališta?
- U Srbiji je kazalište trenutno u nekakvoj liberalno-kapitalističkoj transformaciji koja je potencijalno vrlo opasna jer ju diktira orijentiranost ka komercijalnom tržištu, što je i neizbježno kada imate sve te mastodontske institucije osnovane još u SFRJ i nerentabilne su i skupe. S druge strane, sva ta priča s tržištem je opasna jer nije dobar ambijent za nešto što je rizično i hrabro, ali i duhovno važno. Problem je u tome šo se u srpskome društvu ništa ne događa izvan političkih podjela i netko je dobro primijetio da mi više ne živimo u jednopartijskome uređenju, već u višepartijskom. To je za mene veoma frustrirajuće i vidjet ćemo kamo će nas sve to odvesti jer kultura je uvijek prva na udaru, a moram reći i kako posljednje dvije godine dosta stagniramo.
Wedekindovo »Buđenje proljeća« zagrebačka publika ima prilike gledati u režiji Olivera Frljića, a ovih smo dana zahvaljujući gostovanju srpskoga kazališta za djecu i mlade, »Pozorišta Duško Radović«, u kazalištu Trešnja imali priliku vidjeti taj kontroverzni komad koji tematizira spolno sazrijevanje u adolescenata u viđenju beogradske redateljice Anje Suše.
Sa Sušom smo se sreli netom nakon prve izvedbe i razgovarali o Pozorištu Duško Radović, o reakciji publike, o funkciji kazališta za djecu i mlade te o stanju kazališta u današnjoj Srbiji.
• Angažirani ste u uglednome i po izričaju radikalnome dječjem kazalištu, Pozorištu Dušana Radovića, ali prije ste radili i u vlastitoj trupi. Kako spajate te dvije poetike, ta dva načina rada?
- Zanimljivo pitanje, no moram reći kako ja u »Radović« nisam došla direktno, postojao je trenutak pauze. Već od početka, od devedesetih, radim i u institucijama i izvan njih jer nezavisna scena u Srbiji nije autonomna oblast. I nezavisna scena i autori koji sudjeluju u njoj se sve vrijeme prožimaju s institucijama. Moj rad u skupini Torpedo je svakako koristan pri radu u »Radoviću« u smislu da mi je otvorila neku vrstu slobode - tu vrstu iskustva i osjećanja sam pokušala prenijeti i implementirati u »Pozorište Duško Radović«. U tom pogledu postoji povezanost, ali to je to jer ja nisam dugo prisutna kao autor u Radoviću, zapravo, »Buđenje proljeća« i nekoliko godina ranije »Mali princ« moje su prve režije jer sam se ja više bavila repertoarom.
• Spomenuli ste radikalnost - kakvo bi po Vama trebalo biti kazalište za djecu i mlade u 21. stoljeća, a da nije tek didaktično?
- Uopće ne bi trebalo biti didaktično - ja mislim da je ono društveni projekt, a u nekim razvijenijim društvima i politički zbog toga što je to jedina vrsta kazališta gdje vi direktno možete mijenjati svijet. I da vidite rezultate toga svog utjecaja u relativno kratkome periodu zbog toga što su djeca tek u formiranju. Oni su budućnost društva i vi možete jako utjecati i na sistem vrijednosti jer to je generacija koja će preuzeti društvo u kojem živimo. To je jako velik osjećaj odgovornosti i vidim to kao ulaganje u budućnost.
• Frank Wedekind od samih početaka, od početka 20. stoljeća, kontroverznošću uzbuđuje moraliste - kako je uopće pao izbor na njega i kakav je odnos u Srbiji prema seksualnosti, govori li se o njoj u školi ili?
- Pitanje seksualnosti je jedna od mnogih teme kojima se »Buđenje« bavi i meni je, u našoj postavi, najbitniji bio sukob između generacija, odnosno različitost vrijednosnih sustava. Moram naglasiti da je ovaj tekst zapravo adaptacija Wedekinda, koju je napravila Irena Kraus, vodeća švedska dramaturginja i koja je specijalist za adaptiranje klasičnih tekstova u kazalištu za mlade, koje je u Švedskoj na ozbiljnome i visokome nivou. Pomogla mi je da u prvi plan stavimo fokuse koji su bitni mladim generacijama danas, ne bih rekla samo u Srbiji već i globalno - pogodila je duh vremena. Izvukle smo teme za koje smatramo da danas komuniciraju s njima. Naravno, kad radite Wedekinda, možete ga raditi na bezbroj načina, ali kada gledate našu predstavu, ne smijete izgubiti iz vida publiku za koju je ona pravljena. Znam da postoji verzija Olivera Frljića, postoji i kultna Harisa Pašovića iz Beograda osamdesetih, koju sam rado i često gledala - taj tekst postoji od početka 20. stoljeća i uporno nastavlja provocirati društvene norme bez obzira na stupanj društvene slobode. U tom smislu, seksualno sazrijevanje je i dalje tabu - mi ga nemamo u kurikulu kao školski predmet ili kao elaborirani projekt, ali mogu reći da se stvari mijenjaju na bolje. Rekla bih da je Radović specifičan po tim osjetljivijim temama koje pogađaju mlade ljude, koje su društveni fenomeni, po temama o kojima se nerado govori i s kojima mi rado ulazimo u dijalog. Ne serviramo ništa, ne nastojimo doći do nekih rješenja, već uspostavljamo vrstu komunikacije koja otvara malu Pandorinu kutiju i zato su razgovori s publikom sastavni dio većine naših predstava pa tako i kod »Buđenja«. Sam kraj predstave »Buđenja proljeća« nastao je na temelju dokumentarnog razgovora s probnom publikom. I to je trenutak kad predstave izlazi iz svoga fikcionalnog okvira i postaje dio realnosti - to je, ideološki rečeno, način na koji mi stvaramo kazalište.
• Koji su najuočljiviji fenomeni u današnjem srpskome društvu, najprimamljiviji za umjetnika?
- Ima ih mnogo, sve što civilizacija pruža, može i mora biti tema kazališta za djecu i mlade - u pitanje je tek perspektiva iz koje će se o nečemu govoriti. Možete vi napraviti i »Hamleta« za desetogodišnjake, ali važno je kako ga radite. Mi smo s »Buđenjem« i s nekim drugim predstavama na našoj Večernjoj sceni doživjeli jako uzbudljive trenutke - naša publika vrlo organski doživljava predstave, djeca znaju plakati na predstavama, daju fantastične odgovore i oni zaista duboko i inteligentno razmišljaju o odgledanome. S druge strane, to je i surova publika koja shvaća kada niste iskreni u namjeri ili kada pokušavate govoriti u tuđe ime, a iz svoje perspektive - to sve odmah bude kažnjeno. I zbog toga je nagrada kada im se nešto dopadne veća.
• »Buđenje proljeća« igralo je u nekoliko zemalja - razlikuje li se reakcija publike?
- Moram reći kako sam jako zadovoljna reakcijom ovdašnje publike - zadovoljna sam odnosom koji je uspostavljen jer bila je miješana publika, i djece i odraslih, što je idealno za ovu predstavu. Imam osjećaj da predstava odlično komunicira, bili su svi veoma prisutni i neki odgovori koje smo dobili su bili dirljivi. Dobili smo komentar od mnogih ljudi da je predstava vrlo hrabra, što, moram priznati, pomalo začuđuje jer osobno ju ne doživljavam kao hrabru, već kao rezultat procesa započetih u »Radoviću« i očekivanja od te vrste kazališta u našoj sredini. Ona ne slovi za hrabro i radikalno u sredini u kojoj je nastala, ali ovdje je tako prepoznata. U ovome trenutku kod nas imamo i licencni mjuzikl »Buđenje proljeća«, koji je potpuno drugačija predstava od naše; rađena je po pop-kulturološkoj matrici i komunicira sasvim drugačije. Najviše mi se sviđa definicija »Buđenja« Irene Kraus kako je ta predstava u stvari emocionalno putovanje i ja je zaista tako doživljavam jer se kreće u vrlo intimnoj sferi.
• Bili ste izbornica, uz Jovana Ćirilova, ovogodišnjeg BITEF-a, kakav je presjek regionalne kazališne produkcije po vašem mišljenju, ako je on uopće uočljiv
- To je ta shizofrena situacija u kojoj mi živimo jedni kraj drugih, a imamo vrlo ograničen pristup informacijama. Naravno, ona sad nije toliko dramatična kao prije deset godina i događaju se i gostovanja, a sve češće i koprodukcije. Smatram da je to prirodno neizbježno i drago mi je da se to konačno događa jer govorimo istim jezikom s dva imena i razumijevanje je u startu lakše - komunikacija postoji, ali s obzirom na udaljenost trebala bi biti daleko bolja. Evo, ja osobno sam dobila poziv Kazališta Trešnje da postavim komad koji će biti odabran na natječaju koje je Trešnja raspisala - misli da je odlična ideja dobiti istovremeno i tekst i predstavu. Razmjene nema još uvijek dosta jer premda mi više nismo isti politički prostor, jesmo kulturološki jer sredine u kojima živimo suviše su male i nepropusne da bi bile okrenute samo same sebi.
• Kako biste općenito ocijenili stanje srpskoga kazališta?
- U Srbiji je kazalište trenutno u nekakvoj liberalno-kapitalističkoj transformaciji koja je potencijalno vrlo opasna jer ju diktira orijentiranost ka komercijalnom tržištu, što je i neizbježno kada imate sve te mastodontske institucije osnovane još u SFRJ i nerentabilne su i skupe. S druge strane, sva ta priča s tržištem je opasna jer nije dobar ambijent za nešto što je rizično i hrabro, ali i duhovno važno. Problem je u tome šo se u srpskome društvu ništa ne događa izvan političkih podjela i netko je dobro primijetio da mi više ne živimo u jednopartijskome uređenju, već u višepartijskom. To je za mene veoma frustrirajuće i vidjet ćemo kamo će nas sve to odvesti jer kultura je uvijek prva na udaru, a moram reći i kako posljednje dvije godine dosta stagniramo.
Zrinka Zorčec zrinka.zorcec@vjesnik.hr
Plišane igračke na groblju, kritika predstave "Buđenje proleća"
Novi list, hrvatske dnevne novine - 16.11.2010Čini se da seksualna revolucija ničime nije olakšala pubertet u 21. stoljeću. Jer odrastanje i dalje podrazumijeva crkveni prezir prema tijelu, s čime je povezano i potpuno potiskivanje ili demoniziranje ljudske seksualnosti, dok je s druge strane na sve mlađe i mlađe generacije globalnih klinaca natvorena i pornografija, kao velika trgovina emocionalne pustoši. Hrabro je od beogradske redateljice Anje Suša, dramaturginje Irene Kraus i Malog pozorišta »Duško Radović« što dotiču upravo točku u kojoj se shizofreno spajaju Britney Spears i vjeronauk, pretvarajući četrnaestogodišnje školarke u MTV kokete, potpuno lišene znanja o tome kako odrediti granice vlastita tijela, što je to psihofizička intimnost i što možemo očekivati kad male princeze naglo uskoče u uloge malih prostitutki.
Razbijeni kompasi
Beogradsko »Buđenje proleća« za samoubojstvo i smrt dvoje srednjoškolske djece u prvom redu optužuje roditelje. Majka Fanny u izvanredno sardoničnoj izvedbi Dušice Sinobad odigrana je kao žena u ružičastom kostimiću, neurotski stisnutih koljena, nesposobna razmijeniti s kćerkom išta izvan praznih fraza, nadvita zainteresirano samo nad tanjur sa šampitom te na kraju »crvoliko« umotana u bijelu plahtu kojom će odgmizati pozornicom. Ona u istom dahu tvrdi da djecu donose rode, kao i da je spremna riskirati život svoje kćeri ilegalnim abortusom. Wendla Maše Dakić nikako joj ne vjeruje, ali nema na osnovi čega zaključiti da će ponavljanje obrazaca »ženskog zavodništva« koje preslikava s interneta i televizije vjerojatno dovesti do situacija koje rezultiraju začećem novog života. Moritz Miloša Anđelkovića i Melchior Damjana Kecojevića toliko su prepuni energije, žestine i sladostrašća da teško u njima prepoznajemo pubertetsku stidljivost, još manje dezorijentaciju, ali zato ih predstavi poklanjaju glasovi pravih adolescenata, reproducirani u offu. Tu su i Jelena Ilić kao Ilse i Jelena Petrović u roli Marte, čija lezbijska ljubav, kao u zrcalu, ponavlja bliskost Melhiora i Moritza. Pomalo je tužno što je gimnazijsku publiku u zagrebačkom Kazalištu »Trešnja« »sablaznila« mogućnost homoseksualne ljubavi (odmah su to izrazili glasnim komentarima i zvižducima), premda je isto tako činjenica da ih je predstava u cjelini ponijela i držala u stanju pune zainteresiranosti.
Terapija teatrom
U režijskom je smislu vrlo dojmljivo odigrana smrt likova, zatrpavajući pozornicu plišanim igračkama, čija je bezazlenost u potpunom neskladu s tragikom situacije. Wedekind tako postaje pisac Facebook generacije, za koju jedva da postoji razlika između eksplicitne seksualnosti i apsolutne dosade. I trajanje života izjednačeno je s jednim kliktajem kompjutorskog miša, što nije samo fenomen ex-yu prostora, nego i američkih sveučilišta, koje recimo ove jeseni potresa serija samoubojstava vezanih za kršenje kodova privatnosti i internetske distribucije seksualnih praksi. Treba pozdraviti suradnju Kazališta »Trešnja« i beogradskog Malog pozorišta »Duško Radović«. Kao i izvedba posvećena ubijenom Luki Ritzu u Zagrebačkom kazalištu mladih, »Buđenje proleća« poziva nas da adresiramo stvarne probleme tinejdžera, tako da se njihova mladost ne pretvori u školu za samoubojstvo ili ubojstvo. Kao i obično, kazalište tu može mnogo više od novih medija, jer zahtijeva susret publike licem u lice. I u obiteljima i u razredima, djeci je životno važna izravnost kontakta i ljudski angažman, a ne samo internetska adresa na temu »Težina adolescencije«.
Nataša GOVEDIĆ
Kritika (Neke vrlo važne stvari) Negovanje mentalne higijene
Yellow Cab - 05.07.2010Pozorišni ponedeljak
Kritika (Neke vrlo važne stvari): Negovanje mentalne higijene
Višestruko je važna pojava predstava Neke vrlo važne stvari. Osim što je ova mala svečanost specifičan povratak u davno detinjstvo, gde začuđene dečje duše tek otkrivaju svet, u pitanju je i stvaranje dragocenog pelcera namenjenog generacijama koje treba gajiti kao deo neke buduće pozorišne publike
Neke vrlo važne stvari: uzrast 0+
Režija: Dalija Aćin
Uloge: Ana Dubljević, Ana Ignjatović-Zagorac, Vladislava Đorđević, Dalija Aćin
Piše: Slobodan OBRADOVIĆ
Pozorište za najmlađu publiku redefinisano je 2006. godine kada je rediteljka Suzanne Osten predstavom Bejbi drama postavila obrasce novog teatarskog žanra - onog koji gotovo cenzorski uvodi jedinstvenu starosnu granicu: jedna, više (ili manje). Dakle, ciljna grupa kojoj je ova predstava bila namenjena prvenstveno su bile bebe (naravno, uz pratnju roditelja), a cilj je bio otkrivanje kulturnih i kreativnih bića unutar redova onih koji su još uvek u pelenama. Koreograf Dalija Aćin i dramaturg Maja Pelević već su uspešno eksperimentisale u okvirima ovog istraživačkog oblika radeći na predstavi Knjiga lutanja (izvedena takođe u pozorištu „Duško Radović"). Produbljujući pedagoške i psihološke planove novog interaktivnog pozorišta za decu, uz šaputave kompozicije Anje Đorđević, a unutar jedinstvene instalacije scenografa Zorane Petrov, nastao je bebeći spektakl Neke vrlo važne stvari. U njemu se, putem plesa, muzike, dodira i poezije, bebe aktivno uključuju u predstavu i utiču na njen tok, čineći da odrasli, zapravo, ne znaju gde pre da upute pogled. Koliko različitih beba, toliko različitih performansa. Mali izvođači puze, gegaju se, guguču, kidaju od smeha, reaguju na reči, boje, svetlo, zvuk, stvaraju neponovljive izraze lica, svako u skladu sa svojom percepcijom iskustva koje nema ni sa čim drugim da uporedi. Da svakome od njih bude posvećena jednaka pažnja i poštovanje brinu se četiri Mary Poppins (Ana Dubljević, Ana Ignjatović-Zagorac, Vladislava Đorđević i Dalija Aćin). Višestruko je važna pojava predstava Neke vrlo važne stvari. Osim što je ova mala svečanost specifičan povratak u davno detinjstvo, gde začuđene dečje duše tek otkrivaju svet, u pitanju je i stvaranje dragocenog pelcera namenjenog generacijama koje treba gajiti kao deo neke buduće pozorišne publike. Moderna, raznolika, bez barijera, atmosferski načinjena s mnogo smisla i ukusa, ova predstava ujedno je i nastavak borbe protiv nemaštovite prikladnosti, dobronamerno i nepošteno plasirane pod okriljem „prigodnog" oblika pozorišta koje bi trebalo da bude namenjeno deci.
Kritika Bog je DJ PREDSTAVA MESECA!
Yellow Cab - 12.04.2010Pozorište ponedeljkom - predstava meseca
Kritika /Bog je dj
Višeslojan, kompleksan, bridak i ironičan, ovaj komad secira mitove popularne kulture, njenu ispraznost i užasan uticaj koji ona ima na našu svakodnevicu
Režija: Miloš Lolić
Dramaturg: Slobodan Obradović
Uloge: Nikola Vujović, Hristina Popović-Mijin
Prvo postavljanje komada Falka Richtera, nemačkog odgovora na britansku in your face dramaturgiju, predstavlja retko uzbudljiv događaj na domaćim scenama. Višeslojan, kompleksan, bridak i ironičan, ovaj komad secira mitove popularne kulture, njenu ispraznost i užasan uticaj koji ona ima na našu svakodnevicu. Sve je tu: od realityja, preko pretencioznih a besmislenih umetničkih koncepata, trendy životnih stilova i u beskraj ponavljanih opštih mesta u patetičnim pokušajima da se svakodnevici da neka življa boja, dublji smisao. Autorski tim domaće inscenacije odlučio se na hrabar i, pokazalo se, više nego plodonosan potez. Čitava konstrukcija pomerena je u domaći trash milje, čime je sama predstava, što zbog veštine reditelja i dramaturga, što zbog veće zaoštrenosti lokalnog konteksta, donela retko kompleksne i vickaste komentare na svakodnevicu generacije koju bismo najjednostavnije mogli opisati kao zbunjenu. Od uvodne scene u kojoj glavni junak čita delove svoje izmišljene biografije kao da čita muzičku partituru, pa do urnebesnih, a opet gotovo dirljivih plesnih numera, sve je u ovoj predstavi neobično lako i tačno. U njenom centru nalaze se dvoje izvanrednih, energičnih i retko nadahnutih glumaca koji svojom slobodom, opuštenošću i besprekornim talentom uzdižu ovu predstavu za još jedan nivo. Samoironični, oštri, a opet puni razumevanja za likove koje „brane", Nikola Vujović i Hristina Popović-Mijin pokazali su retko viđen spektar glumačkih tehnika koji se kreće od čistog slepstika do nepatvorenog tragizma. Krajnje jednostavna, urađena s minimalnim sredstvima, ali sa hrabrošću i iskrenom posvećenošću, ova predstava je najprijatnije iznenađenje sezone.
Ne propustite!
Boban JEVTIĆ
Kritika plesna opera za mlade "Derišta"
Yellow Cab - 10.01.2010YC kritika, Derišta: Najbolje tek pred kraj
Malo pozorište „Duško Radović", „Jugokoncert" i Dom omladine Beograda,
Plesna opera nastala po delu Jeana Cocteaua
Les enfants terribles
Adaptacija: Philip Glass, Susan Marshall;
Autorski tim: Bojan Đorđev, Siniša Ilić, Maja Mirković, Jelena Novak, Marta Popivoda, Ana Vujanović;
Koreografi: Dragana Bulut, Ana Dubljević, Čarni Đerić, Dušan Murić;
Izvođači: Branislava Podrumac, Marko Kalajanović, Ljubomir Popović, Ana Radovanović, Miloš Timotijević;
Pijanisti: Nada Kolundžija, Sonja Lončar, Andrija Pavlović
U lepo opremljenom i informativnom programu potencijalni gledalac može pročitati da su Derišta zamišljena kao muzički teatar sastavljen od nekoliko umetničkih oblasti. I zaista, baš kako je navedeno u programu, u predstavi su, pored opere, zastupljeni i ples, performans pa i video art. Ideja je da svaki od ovih segmenata sa sobom donosi i različite umetničke taktike reprezentacije čije će promišljanje i „razlaganje" dovesti do različitih političkih, ideoloških i estetskih dimenzija. Svaka od ovih disciplina funkcioniše sama po sebi, služi se sredstvima koja su joj imanentna, ali istovremeno predstavlja deo generalne konfiguracije predstave koja tek u sinergiji svih njih ostvaruje svoju potpunost. Ili tako nekako. U beskrajno interesantnom i pretenciozno zamišljenom konceptu ove opere nedostaje samo jedno: realizacija, jednostavno, ne prati gore navedeno. Ili još preciznije, tamo gde prati, to čini na tako grub i ilustrativan način, da kada rezultat uporedite sa željenom postavkom, malo šta profunkcioniše. Na primer, „bihevioralne manifestacije" pomoću kojih se strukturiraju plesni parovi, postoje, nažalost, samo na papiru (u pomenutom programu, je li), a sam ples, koji bi istovremeno trebalo da pravi i prekida scensku iluziju predstavljajući društveni mehanizam ili već nešto takvo (opet program), retko uspeva da se dovede u bilo kakvu relaciju sa ostatkom predstave (pa ni u kontekstu njenog razlaganja), dok ako ga posmatramo zasebno, postaje besmislen. Dalje, pomenuti video art čine, zapravo, usporeni inserti iz Bertoluccijevog filma Sanjari, čije su veze s predstavom očigledne, ali se čine nepotrebnim. Istina, njihovo inventivno korišćenje na samom kraju, koji je i najbolji deo, kao da nam otkriva kakva je ovo predstava mogla biti. Tek u tom trenutku svi njeni elementi zaista profunkcionišu u uzbudljivi teatarski događaj.
Boban JEVTIĆ
Veliko Malo pozorište
Jat Revija - 30.12.2009Tekst objavljen u decembarskom broju časopisa Jat Revija povodom proslave jubileja Malog pozorišta "Duško Radović"
Мало позориште „Душко Радовић“ конципирано је као позориште за децу и младе, а уређено је по угледу на добро развијени и опробан скандинавски модел позоришта те врсте. На репертоару Дечије сцене играју се представе које се обраћају најмлађој публици: бебама и деци, док је Вечерња сцена окренута публици тинејџерског узраста. Како је ово позориште на свом почетку било луткарско, оно и даље снажно негује и ову традицију.
Монографија „Боље је правити добра и лепа дугмета него лоше бродове“, осим своје основне намене, представља озбиљан театролошки и историјски документ. Састоји се од великог броја ауторских текстова и интервјуа еминентних личности из области позоришта, који састављени у једну целину, причају узбудљиву причу о овом, по много чему посебном, позоришту за децу и младе.
Са једне стране, монографија говори о историјату позоришта који је у многоме био условљен историјско.политичком турбулентношћу, карактеристичном за простор на којем живимо. Успони, падови, преврати, политизације и индоктринације свих врста, стално присутни у нашем како политичком тако и културном животу, утицали су на рад позоришта. То и није неко велико откриће, али читајући монографију видимо да је ово позориште најчешће успевало да у добром буде боље него што се од њега очекивало, а да у лошем опет буде боље него што се од њега очекивало. Тако је, рецимо, током бомбардовања 1999. године и физички и буквално поделило судбину простора на коме се налази и било тешко оштећено, а део посла на ревитализацији зграде преузели су на себе запослени у позоришту који су ово радили у своје слободно време, док су представе за децу играли на отвореном у Ташмајданском парку. Тај ентузијазам и специфични дух влада у позоришту од његовог настанка, па до данас.
С друге стране, низом аналитичких текстова и дискусија, монографија говори о новој репертоарској политици која је свој јасан смер добила доласком позоришне редитељке Ање Суше на место директорке. Мало позориште, наиме, у оквиру вечерње сцене има сцену за младе, на којој се, од доласка Ање Суше на чело куће, играју комади који на бес- компромисан, модеран начин, не потцењујући своју публику, говоре о темама које су битне у периоду одрастања и кључне за развој младог човека.
,,Мој примарни фокус интересовања протеклих неколико година сводио се на суптилну и код нас недовољно ува жену релацију између позоришта за децу и младе и друштва. Настојала сам и још увек то чиним, да у домаћу позоришну праксу за децу и младе уведем концепт одговорног позоришта које има свест о социјалној реалности и темама које она продукује. То је оно позориште које гледа право у очи својој публици, будућим грађанима и грађанкама Србије и отвара им врата за разумевање и пропитивање компликованог света који их окружује. И, коначно, учи их дијалогу с другима, али и дијалогу са самим позориштем“, пише у уводу монографије Ања Суша.
Тако је „Радовић“ постао позориште у којем место добијају млади позоришни ствараоци који захваљујући великој уметничкој слободи стварају смеле, свеже и иновативне пред- ставе. Из тог разлога су се на репертоару овог позоришта нашле неке од најавангарднијих представа виђених на сценама институционалних позоришта.
„... у том репертоару проналази се читав спектар озбиљних тема различите тежине. На једном крају налазе се оне ’лакше’ као што су (убрзано) сексуално сазревање у савременом свету (Секс за почетнике), питања социјализације и емоционалне реализације у тинејџерском периоду (Тинејџ клуб / Истине о одрастању), измешаност лажи и маште у дечијем свету (Лажеш Мелита). На другом крају јављају се стварно озбиљне теме као што су односи моћи, стварање хијерархије, насиље и делинквенција у свету малолетника (Дечаци Павлове улице), или проблеми различитости, невољености, одбачености, родитељске пресије и, као последица тога, појаве самоубилачког порива (Окамењени принц, Клаус и Ерика). Тема самоубиства везана за судбину Клауса Мана, сина великог оца Томаса, одводи нас на терен ултимативне књижевне (и животне) теме, која се, као што рекосмо, у Малом позоришту „Душко Радовић“ не избегава смрти“, каже у монографији Иван Меденица, театролог, позоришни критичар и доцент Факултета драмских уметности у Београду.
Велики песник Душко Радовић писао је бритко, на врло духовит начин, са иронијском дистанцом, све у жељи да свој друштвени ангажман учини питкијим и што више приближи појединцу. Ово су начела којих се Мало позориште придржавало у својој историји, а приметна су и у концепту прославе јубилеја. Манифестација поводом Дана и јубилеја позоришта на непретенциозан и забаван, али и специфично аутоиронијски и субверзиван начин провела нас је кроз историју овог позоришта. Старија публика присетила се представа и ликова који су обележили не само њихово детињство већ и једну епоху, а све је било адаптирано тако да у њему уживају и млађи гледаоци који нису ни знали да слушају песме из култне телевизијске емисије и представе На слово, на слово, у интерпретацији музичког колектива Хоркестар, а да на видеoбиму гледају чувеног Аћима. Други сегмент прославе, представа Буђење пролећа, храбро и провокативно говори о проблемима с којима се суочавају тинејџери и позива их на дијалог како проблематизацијом шкакљивих тема, тако и дословце, током изведбе, када глумци питају публику за мишљење и траже помоћ око решавања краја представе. Буђење пролећа дотиче се неких, код нас, табуизираних тема: буђења сексуалности, сексуалних односа, мушке и женске тинејџерске хомоеротске знатижеље, депресије, грубог неразумевања родитеља и друштва, самоубилачких тенденција...
Прослава јубилеја завршава се почетком децембра изведбом опере за младе Деришта Филипа Гласа, према мотивима истоименог романа Жана Коктоа, у режији Бојана Ђорђева. Ово је прва таква опера икада постављена код нас. Први пут ћемо у Србији на сцени видети дело овог светски реномира- ног композитора, а у режији једног од оних редитеља млађе генерације, радикалног сценског рукописа, какве Мало по- зориште подржава – у најбољем духу Радовића. Штета што је мало оваквих пројеката у „великим“ позориштима. Старија публика ипак неће бити ускраћена, представе које се дају и на Дечијој и на Вечерњој сцени у потпуности кореспон- дирају са публиком која је одавно прерасла тинејџерски узраст. Оне су по својој интелектуалној и уметничкој реле- вантности, у најмању руку, у истој равни са представама које се праве у позориштима за одрасле.
Иван Балетић
Svež dah u mrtvilu
Politika - 13.12.2009Svež dah u mrtvilu
objavljeno: 13/12/2009
„Buđenje proleća”, Frank Vedekind/Anja Suša,
Malo pozorište „Duško Radović”
Predstava „Buđenje proleća” u režiji Anje Suše (adaptacija Irena Kraus), osavremenjeno je, poetično i angažovano scensko tumačenje bezgranično inspirativnog, ekspresionističkog teksta Franka Vedekinda (1891), mozaičke drame o odrastanju i otkrivanju seksualnosti. Ova interpretacija je isključila brojne scene i likove iz originalnog Vedekindovog teksta, čime se efektno zgusnula radnja, odnosno prilagodila savremenom senzibilitetu. U predstavu su uvedeni motivi koji su događaje učinili aktuelnijima, a sve te dramaturške intervencije su veoma elegantno, scenski uverljivo i glatko realizovane. Na primer, Vendlina mama se obraća Moricu preko Facebooka, a Vendla ekstatično imitira Britni Spirs, što reflektuje bitan problem uticaja pop kulture na tinejdžere. Takođe, jedna od ključnih scena, intimni susret Vendle i Morica, koja se u Vedekindovom tekstu odvija u šumi, u predstavi je transponovana u diskoteku, što je adekvatnije navikama današnjih adolescenata (Glumci koji igraju decu, Maša Dakić (Vendla), Jelena Petrović (Marta), Jelena Ilić (Ilse), Miloš Anđelković (Moric) i Damjan Kecojević (Melhior), žrtve lošeg obrazovanja i represije, nastupaju stilski ujednačeno, precizno, definisano naivnošću, nevinošću, jednostavnošću. Takva igra jasno izražava njihovu tragičnost, izoštrava užasnost njihovog položaja u društvu definisanom licemerjem i ubitačnim konformizmom. Njihovoj neposrednoj iskrenosti ubedljivo se suprotstavlja igra Dušice Sinobad, koja nastupa u ulozi Vendline majke, oblikovane krajnje mehanički, plastično, beživotno, čime se tačno prikazujunjena odvratna hipokrizija i tupavost. Miloš Samolov stvara lik školskog nastavnika, kao i doktora, takođe sasvim teatralno:on se dernja i krevelji, uspešno karikirajući blaziranost autoriteta. Scena je jednostavno, stilizovano dizajnirana (scenografija Igor Vasiljev, kostimografija Maja Mirković). Prostor je pregrađen prozirnim zavesama, što, u više navrata, izaziva snoliki, eterični efekat. Ta hipnotička poetičnost se dalje i dublje intenzivira video projekcijama u pozadini:nežnim, animiranim prikazima leta leptirova, protoka oblaka itd. kao i minimalističkom, veoma emotivnom muzikom (kompozitor Igor Gostuški). U finalu predstave dolazi do direktnog rastvaranja pozorišne iluzije, uspostavljanja autorefleksivnog odnosa prema radnji. Preko zvučnika se emituje razgovor između nekoliko osoba, diskusija o značenjima predstave, krivici, odgovornosti, nadi. U nastavku ove scene, izvođači se, sa scene, obraćaju publici, pitajući ih za mišljenje o likovima i radnji (pojedinci iz publike na premijeri su dobacili neke zanimljive ideje). Ovaj rediteljski postupak je prodoran način aktivnog uključivanja publike u izvođenje, direktan društveni angažman, veoma važan, imajući u vidu ogroman značaj problematike koja se u predstavi tretira. Posle niza zamornih,mlakih, anemičnih i suštinski bespotrebnih predstava koje su premijerno izvedene na početku ove sezone, „Buđenje proleća” Anje Suše je, svojom svežinom, poetičnošću i iskrenošću, udahnulo život malo umrtvljenom i sasušenom telu pozorišnog Beograda.
Ana Tasić
Iz visokog kempa u melodramu- kritika predstave "Buđenje proleća"
Yellow Cab - 01.11.2009YC kritika,
Buđenje proleća: Iz visokog kempa u melodramu
I posle 120 godina od kada je napisan, komad Buđenje proleća nije izgubio ništa od svoje aktuelnosti. Bolan prelazak iz detinjstva u adolescenciju, naglo buđenje čula i rušenje brojnih iluzija podjednako živo i ubedljivo zvuče danas kao i u poslednjoj deceniji 19. veka photo Adaptacija: Irena Kraus; Režija: Anja Suša; Uloge: Maša Dakić, Jelena Petrović, Jelena Ilić, Damjan Kecojević, Miloš Anđelković, Dušica Sinobad, Miloš Samolov I posle 120 godina od kada je napisan, komad Buđenje proleća nije izgubio ništa od svoje aktuelnosti. Bolan prelazak iz detinjstva u adolescenciju, naglo buđenje čula i rušenje brojnih iluzija podjednako živo i ubedljivo zvuče danas kao i u poslednjoj deceniji 19. veka. U predstavi pozorišta „Duško Radović" ova uverljivost pojačana je diskretnom modernizacijom koju je sprovela Irena Kraus, švedski dramaturg. Promišljenim potezima, pažljivo i tačno, Krausova je sitnim dodavanjima pre osvežila, aktuelizovala kontekst i narativ komada, uspevši da predstavu učini prijemčivijom savremenoj publici, a da se ne izgubi bilo šta od njene inicijalne dubine i lepote. Jasna i pregledna rediteljska postavka Anje Suše samo je doprinela tome da se neki od elemenata ove predstave izoštre i dodatno poentiraju (odnos prema autoritetima, na primer). Rediteljka je uspela da gotovo ni u jednom trenutku ne izgubimo dvojaku perspektivu ovakve postavke - s jedne strane taj pomalo edukativni, didaktički ton direktno inspiriše mlade ljude da se zagledaju u sopstvene živote i izbore i možda zamisle nad njima, dok s druge strane predstava pruža mogućnost „ozbiljnijoj", dakle, odrasloj publici da još jednom zaviri u krhke adolescentske duše. U ovakvoj postavci, koja s lakoćom prelazi iz samoironije u ozbiljnu dramu, iz visokog kempa u melodramu, lavovski deo uspeha leži na glumcima, koji su, treba reći, jednostavno odlični. Posebno Maša Dakić, jedna od najuzbudljivijih glumica svoje generacije, žestoka i dirljiva, kao i sjajni Miloš Anđelković, istovremeno smešan i tragičan.
Boban JEVTIĆ
Dečaci iz naše ulice - odlomci iz kritike
VREME - 05.06.2009Piše: Ivan Medenica
Iz današnje vizure, junaci kultne knjige za omladinu "Dečaci Pavlove ulice" Ferenca Molnara, napisane pre jednog veka, više ne deluju kao opasni ulični mangupi, već skoro kao romantična družina organizovana prema viteškom kodeksu. Ovo, radikalno drugačije čitanje, nije samo rezultat "rada vremena", gledaočevog promenjenog iskustva, već je ono svesno uspostavljeno rediteljskim konceptom Nikole Zavišića, a u predstavi Malog pozorišta "Duško Radović". Značenjski aspekt rediteljskog koncepta sastoji se u tome što su, u Zavišićevoj postavci, situacije i društveni problemi iz Molnarove knjige duplirani komentarima na odgovarajuće teme beogradskih problematičnih klinaca...
... Pored toga što nema klasičnu dramatizaciju, predstava nema ni klasičnu inscenaciju: tekstovi su snimljeni, njih ne izgovaraju profesionalni glumci već upravo ti klinci sa Vračara, a ono što se pred nama odvija kao "scenska radnja" jeste prenos video tehnikom lutkarske animacije sa jednog stola-pozornice koji zapravo, predstavlja maketu grada. Drugim rečima, likovi i situacije iz knjige su prikazani pomoću šahovskih piona koje, u stilizovanoj maketi grada, pokreću trojica lutkara, a ta se radnja projektuje na platno pred nama...
...I pored napredne forme, značaj ove predstave se, da se vratimo na početnu tezu, prevashodno nalazi u pomenutoj radikalizaciji u pogledu značenja Molnarovog dela. Dok njegovi junaci poštuju neka pravila hijerarhije i fer pleja u organizovanju i funkcionisanju uličnih "bandi" - borbi za fudbalsko igralište, na primer - našim današnjim klincima, što jasno zaključujemo iz snimljenih komentara, to deluje gotovo smešno....
...Sve u svemu, Molnarovi "delikventi" deluju, zaista, skoro pa kao vitezovi u poređenju s našim klincima, iako i oni, kada ih gledate i slušate, ne deluju kao malo zlikovci, kao beznadežni nasilnici; oni su čak i simpatični, ali ono što nesumljivo ostavlja užasavajući i zabrinjavajući utisak jeste njihova beslovesnost i skučenost njihovog sveta...
... Idite da pogledate predstavu "Dečaci Pavlove ulice" da saznate ko su, zapravo, klinci što pljuckaju na stepeništu u vašem komšiluku ili bleje ispred televizora u... vašoj dnevnoj sobi.
Lažeš Melita - recenzija
YellowCab, novembar 2008. - 01.11.2008Kada se govori ili piše o predstavama za decu, često postoji i onaj čuveni dodatak "...a zanimljivo je i roditeljima". Tu upravo leži i glavni catch kada su ove predstave u pitanju: mada znamo da su one, naravno, namenjene deci, nekako očekujemo da i nama budu interesantne, bilo na nivou skrivenih referenci na tematske korpuse koji nikako nisu dečji, bilo na nivou, iskoristiću opet jedno opšte mesto, "da predstava probudi dete u nama". Elem, u retkim prilikama, kakava je predstava "Lažeš Melita", moguće je da baš sve to bude obuhvaćeno i da baš svi budu zadovoljni.
"Lažeš Melita" je brza, laka, zabavna i komunikativna predstava koja jednostvano i rekao bih trenutno uspostavlja kontakt i sa decom i sa njihovim roditeljima, pri tom ne podilazeći ni jednima ni drugima. Ogromnu zaslugu u tome, pored reditelja, svakako ima i Vladislava Đorđević, koja je naprosto neodoljiva kao Melita. Dakle, dobra zabava i za decu i za odrasle. Ali stvarno!
Boban Jevtić
KO JE LORET, neobična pozorišna priča o različitosti
Večernje novosti - 01.11.2008Piše: Vukica Strugar
Po motivima slikovnice francuske autorke Florans Kadije, nedavno je nastala lutkarska predstava "Ko je Loret" na sceni Malog pozorišta "Duško Radović": junakinja priče je devojčica sa Daunovim sindromom, a namera autora da maloj publici približi i objasni njenu različitost, pokazujući da ona ne mora uvek da bude uskraćenost - ponekad otkriva i neočekivanu veštinu. Publika istovremeno upoznaje i Loretin čist doživljaj sveta, vedrinu koju pronalazi u svom odrastanju.
Neki od antologijskih filmova svetske kinematografije bave se sličnim temama. Mentalno, socijalno ili bilo koje drugo "odstupanje" od poznatog, očekivanog i društveno poželjnog - inspiracija su za umetnost i umetnike da nas upoznaju s jednim paralelnim, a nevidljivim svetom...
- Nastojali smo da na delikatan način ispričamo priču kao o bilo kojoj različitosti. Naša devojčica ima Daunov sindrom, a mogla je da bude drugačija i zbog svoje debljine ili naočara koje nosi. Uostalom, i Hari Poter odudara od okruženja. I on traži način da bude prihvaćen - objašnjava dramaturg Milena Depolo. - Loret je veštija u jahanju ponija i to je umeće uz čiju pomoć traži svoje mesto u društvu. Važno je da predstava nosi poetičnu i dirljivu notu, da male gledaoce polako uvlači u priču. Posle premijere deca su postavljala roditeljima prava pitanja: zašto je Loret u početku odbačena, šta je to uopšte Daunov sindrom i slično. Razgovarali smo i s ljudima sa Daunovim sindromom koji su došli na predstavu. Bez gorčine, prisećali su se sopstvenih iskustava odbačenosti.
Konsultant za ovu, pozorišno netipičnu temu bila je psiholog Milena Jerotijević. Kaže da je njena jedina sugestija bila da se ne smetne s uma da je ova devojčica ljudsko biće, da su njena osećanja i potrebe, doživljaj sredine i sebe same - isti kao i kod svih ostalih ljudi:
- Loret ima, takođe, potrebu za samoostvarenjem i želju da bude uvažena, prihvaćena, primećena. Da li "šuškavo" govori ili manje spretno od drugih hoda, periferno je. U otkrivanju njenog sveta mnogo više može da učini umetnost i pozorište od dosadnih i stereotipnih predavanja tradicionalnih stručnjaka, lekara, defektologa, psihologa. Oni, najčešće, ne umeju da izađu iz kategorija. Za njih je dete s Daunovim sindromom "slučaj Daunov sindrom", a ne dete... U umetnosti je ono dete, kakvo - nije važno.
Naša sagovornica dodaje da je uvažavanje različitosti najkrupniji korak u humanizaciji i demokratizaciji društva. Svedoci smo da su i veoma nadareni ljudi često "ćuškani" u stranu. Zato je poruka predstave da nas različitost čini boljim i pametnijim, a društvo bližim vladavini prava.
STEPA - Recenzija
YellowCab, jun 2008. - 01.06.2008Anton Pavlovič Čehov jeste majstor reči koje likovi nikada ne izgovore. U beskrajnim talasima one se smenjuju u replikama, ali Čehovljevi junaci nikada ne priznaju faktičko stanje svoje duše. Onda dolazi treći čin - i potpuni raspad: junaci priznaju svoje greške i traže iskupljenje, ali ono nikada ne dolazi. I stvari se opet vraćaju u uobičajenu kolotečinu ruske stepe.
Ono što predstavu "Stepa" čini drugačijom od ostatka Čehovljevih drama je odsustvo verbalizacije radnje. Nema velikog govora, priznanja ili sudbina koje se kriju iza besmislenih floskula. U "Stepi" se prati odrastanje deteta i njegovo percipiranje stvarnosti, od prvog susreta sa surovom zemljom pod ukletim nazivom Rusija, do prvih lekcija u ponašanju i životu koje dobija od strica i ujaka. Metafora beskonačne stepe kao sveta u koje je dete tek kročilo, kao i veliki broj vizuelnih znakova koji ukazuju na rusko nasleđe, daju predstavi jaku simboličku ravan. Ovim je potpuno odvajaju od Čehova na koga je publika navikla i daju nam snenog, vizuelno upečatljivog i simboličnog Čehova prilagođenog svakom dečjem uzrastu. Dramaturška konstrukcija slikovnice u kojoj se ređaju vizuelni simboli ruske kulture i telesno prikazivanje onoga što tišti glavne junake stavlja predstavu u nivo performansa. Ovakvo čitanje Čehova može da pokrene čitavu revoluciju u tumačenju njegovih tekstova. Ako se izbaci verbalizacija osećanja, a ona se ostave ogoljena na sceni, prikazana vizuelnim znacima i govorom tela, dobijamo emotivno tumačenje onoga što Čehov pokušava da sakrije rečima. Upravo je u ovom ključu i suština "Stepe": razgraničiti tumačenje moralnog, etičkog i saznajnog karaktera sveta na "emotio" i "ratio". "Emotio" u "Stepi" pobeđuje, prikazan u razigranom mizanscenu u kome glumci, svojim telima, menjaju dvadeset uloga. Dovoljno da mislimo o Čehovu, što da ne i o Proustu, na tragu avangardnog teatra. U krajnjoj liniji, emocija ima fizičku reakciju za rezultat. Baš kao što i susret deteta sa svetom oko sebe izaziva eksploziju boja.
Ivan Jovanović
"Tinejdž klub / Istine o odrastanju" - Recenzija
YellowCab, maj 2008. - 05.05.2008Kada ste tinejdžer, svaka, makar i potpuno glupa stvar, deluje vam kao da predstavlja kraj sveta ili nešto što će trajati ceo život. Tinejdžerski život sastoji se od trenutaka na momente dramatičnih, a na momente smešnih, koji se nalaze na pola puta između igre i ozbiljnog odrastanja. Zato predstava "Tinejdž klub" igra upravo na kartu tinejdžerske publike i govori njihovim jezikom, jezikom kompjuterskih igrica i prvih ljubavi, jezikom prvih otkrića tela i seksualnosti, i jezikom straha i smeha koji obuzimaju tinejdžere kada se suoče sa upisom u srednju školu. "Tinejdž klub" govori ovim jezikom, razumljivim za sve tinejdžere i lišenim nepotrebnih objašnjavanja ili nerazumljivih metafora. Postupak u kome je pisac razgovarao sa učenicima srednje škole i iz njihovih zapažanja i iskustava formirao strukturu i sadržaj dramskog teksta, uslovljava neozbiljnost i, gledano očima odraslog gledaoca, površnost dramskih situacija, ali daje predstavi neophodnu uverljivost i tera tinejdžere da vrište, skaču i navijaju za svoje junake. Sadržaj je smešten u formi priče o završetku osnovne škole, koja, narativno, počinje začetkom deteta, a završava se testom profesionalnog opredeljenja kod školskog psihologa koji služi kao reper za upis u srednju školu. U situacijama prvog zaljubljivanja, mestruacije, dilema o upisu u školu i problema s roditeljima, "Tinejdž klub" u kolažnoj formi dramskih scena prolazi kroz tinejdžerima bitne situacije u životu. Svaki prelaz između dramskih situacija označen je modernim plesom klinaca i najavom naratora, rezonera u koži odrasle osobe. Scenografija Zorane Petrov, koja podseća na udobno okruženje materice, nie previše jeziva za tinejdžere, ali je dovoljno znakovita da ukaže na simboličku ravan onoga što tinejdžersko doba predstavlja - sigurnost. Stilski ton scenografije jedino je što tinejdžeri neće razumeti, sve ostalo napravljeno je tako da bude potpuno jasno i prijemčivo. "Tinejdž klub" izgleda kao da ga je pisao tinejdžer, i to je jedini razlog što dobija zvezdicu manje. Kao koncept, projekat i ideja da se u pozorište namame tinejdžeri, zaslužuje pet zvezdica.
Ivan Jovanović
Strašne priče braće Grim - recenzija
YellowCab - 01.12.2007Jacob i Wilhelm Grimm spasli su od zaborava mnoge narodne bajke i od njih napravili klasike ("Ivica i Marica", "Pepeljuga", "Trnova ružica", "Snežana"), koje je čak i UNESCO uvrstio u svetsko kulturno nasleđe. Pored ovih, možemo reći prosvetiteljskih podataka, bajke braće Grimm nose jaku istorijsko-društvenu konotaciju, jer pokazuju jad i bedu nemačkog plebsa i kmetstva krajem 18. i početkom 19. veka. Jad i beda prikazani u njihovim bajkama svakako nisu bili literatura za decu, iako su skoro sva deca odgajana na Pepeljuginoj cipelici ili mrvicama Ivice i Marice.
Morbidno-cinični socijalni koncept bajki jeste i koncept predstave "Strašne priče braće Grim". Junaci su predstavljeni kao "skvoteri" i predstavnici white trash subkulture zapadne Evrope kroz koje provejavaju strah i beda likova braće Grimm. Apokaliptičan izgled scene koja počinje renoviranjem i bez ikakvih je kulisa, i kostima napravljenih od jeftinih proizvoda kupljenih na kineskoj pijaci, daje konceptualnu dubinu i, pored koncepta, realističan prikaz likova braće Grimm iz današnje perspektive.
A šta je sa decom? Nije u redu plašiti ih siromaštvom dok još nisu završila fakultet i otišla na biro za zapošljavanje. U ovom elementu predstva "Strašne priče braće Grimm" je najbolja. Mizanscen je vrlo precizan i konceptualan, ali i magičan i magnetično privlači decu, koja mogu da uživaju u neverovatnim igrama koje nudi glumačka veština.
Tako se deca smeju više nego odrasli, ali i uspevaju da nauče više nago odrasli na sasvim suptilan način. "Strašne priče braće Grimm" još jedan su repertoarski pogodak Malog pozorišta "Duško Radović" i, pored klasičnog zapleta milion puta ispričanog u bajkama, nude čaroliju cinizma i ironije upakovanih u slatku predstavu za decu.
Ivan Jovanović
Spektakl kao eskapizam
Politika - Kulturni dodatak - 01.11.2007POGLED SA OSTRVA
U Beogradu sam prvi put boravio pre šest godina. Došao sam kao gostujući reditelj londonskog Nacionalnog teatra sa grupom britanskih pozorišnih reditelja i dramaturga da radim sa kolegama iz Beograda. Bio je to zanimljiv susret između pozorišta dramskog teksta iz Britanije i rediteljskog pozorišta iz Srbije. Zaljubio sam se u grad i ljude, i već tada poželeo da režiram predstavu u Beogradu.
Živim u Londonu ali sam rođen u Belfastu. I smatram da postoje određene sličnosti koje odlikuju ljude iz Severne Irske i Srbije. Čini se da su obe kulture veoma ponosne, ponekad tvrdoglave; kao adolescentske kulture u kojima dominiraju muškarci, sklone su izlivima agresije; i najviše uživaju u sedenju i pričanju priča. Veoma sam srećan što je upravo to razlog zbog koga sam u Beogradu – da pričam priče.
Trijumf reklame nad umećem
Poslednje tri nedelje režiram predstavu „Strašne priče braće Grim” u Malom pozorištu „Duško Radović”. Rad u ovom pozorištu mi je otvorio mogućnosti kakve nikada ne bih mogao da imam u Londonu. Dobio sam priliku da radim sa ansamblom glumaca i umetnika koji se poznaju i zajedno rade godinama. A prilika da radi sa talentovanim ansamblom koji poseduje bliski profesionalni odnos, za pozorišnog reditelja predstavlja najznačajniji uslov za izvanredan rad.
Poslovi u pozorištima u Londonu traju samo nekoliko meseci. Zato rad ansambla i međusobni odnosi članova veoma retko mogu da postanu prisniji. Skupe scenografije, lepi kostimi i komplikovano svetlo čine da, na prvi pogled, londonska pozorišna scena liči na značajnu pozorišnu scenu. Veoma skupe ulaznice, takođe, upućuju na ideju o velikom pozorištu. Ali, u najvećem broju slučajeva, reč je o mrtvom pozorištu zato što predstavlja trijumf reklame nad umećem.
Jasno je da će pozorišni stvaraoci, bez obzira gde se nalaze, prepoznati ovakvu kritiku institucionalizovanog načina razmišljanja. A, naravno, institucije postoje da bi izvršile određenu ulogu: da bi predstavile klasična i nova dela, stvarajući kvalitetne standardne produkcije. Ali, kao i uvek, inovacije se nalaze na ivici, ne u sredini, pa pravo uzbuđenje stiže od dinamičnih, nezavisnih kompanija, od kojih ste neke verovatno videli na Bitefu. DV8 i Theatre de Complicite, sa osobenim stilovima fizičkog teatra, odnegovale su publiku koja razume i prihvata njihov rad, i nastavljaju da je, u isto vreme, zabavljaju i postavljaju joj izazove. U uzbudljivom razvoju događaja, velike institucije u Londonu koje su sufinansirane, sada počinju da podržavaju ovakve predstave. Nacionalni teatar će biti koproducent nove predstave tupe DV8, dok je prestižni Barbikan centar u Londonu upravo rasprodao karte za najnoviju predstavu trupe Theatre de Complicite o neverovatnoj temi – indijskom matematičaru Ramanudžanu.
Marionete sopstvenih osećanja
A tu je i moja trupa, On Theatre. On Theatre radi jednu predstavu godišnje na određenu temu, a postala je poznata po tome što radi sa stručnjacima iz različitih oblasti kao što su neurolozi, teolozi, filozofi i naučnici. Prošle godine smo premijerno izveli kontroverznu predstavu „O religiji”, koja se bavi istraživanjem emocionalne odgovornosti u odnosu na snažna lična uverenja. Predstava će, početkom godine, biti prikazana u Njujorku. Ove godine, On Theatre će izvesti predstavu „O osećanjima”, baveći se pitanjem da li smo samo marionete sopstvenih osećanja. Da bi izvela ovaj komad, moja trupa će ovom prilikom raditi sa neurologom, iskusnim glumcima i mladom lutkarskom trupom.
I beogradska pozorišna scena ima sopstvenih problema. Glumci u Srbiji moraju da u isto vreme igraju u prevelikom broju predstava, pa je kvalitet mnogih predstava nizak, dok je rediteljima veoma teško da naprave dobru podelu. Glumci bi morali da budu plaćeni više zato da bi mogli da rade manje i bolje. Čini se, takođe, da skoro svi u Srbiji shvataju da Narodno pozorište ima problema, a to je kuća koja u svakom glavnom gradu ima odgovornost vodeće pozorišne institucije i centra vrhunskog kvaliteta. Izgleda da je Narodno pozorište u Beogradu postalo prenaseljeno i neinspirativno.
Međutim, u Beogradu postoji isto onoliko potencijala za stvaranje izvanrednih dela koliko i u Londonu, gradu u kome radim. Pozorište je umetnička forma koja se meri prema stvaralaštvu ljudi. To je forma kojom se iskazuje ljudski odnos. I ima odgovornost da to, zaista, i bude. Impresivna direktorka Malog pozorišta „Duško Radović”, Anja Suša, u to veruje. U njenom pozorištu se, na prvom mestu, nalazi umetnost a ne biznis. I čini se da njena publika – deca, najoštriji kritičari od svih kritičara, to zna. Njeno pozorište je puno zato što ona radi na razvoju jezgra ansambla i istražuje njihove talente u odnosu na različite stilove i procese rada. Pozorište i njegovi glumci predstavljaju dobar potencijal Beograda: hrabrost, zahtevnost, posvećenost. A moja predstava „Strašne priče braće Grim” će, zbog toga, biti bolja od bilo koje druge produkcije koju bih mogao da napravim u Londonu.
Mik Gordon
Priča o breskvi i devojčici
Politika - 23.10.2007„Lek od breskvinog lišća” je topla, nežna, poetična predstava o odrastanju i sazrevanju, kaže glumica Jelica Vučinić.
„Nekada će neki drugi ljudi umesto tebe da donose odluke, takav je život. Ti treba da se potrudiš da ti i sreća i patnja pomažu da odrasteš”, reči su koje dramska umetnica Jelica Vučinić izdvaja u komadu „Lek od breskvinog lišća” u kojem tumači naslovni lik.
Pored Jelice Vučinić u glumačkoj ekipi su i Jelena Ilić, Aleksandra Anđelković, Predrag Todorović, Zoran Miljković, Aleksandra Janković, Jovo Maksić i drugi.
– „Lek od breskvinog lišća” je topla, nežna, poetična predstava o odrastanju i sazrevanju. Priča se događa ispod breskve koja se nalazi pored kuće koju ruše. Na tom mestu nići će gradilište, a breskvu seku. Devojčica dolazi ispod breskve da joj se izjada, da joj iskaže svoju tugu, dileme, nedoumice koje je muče jer ne želi da odraste. Breskva simboliše nežnost, vekovnu mudrost, i zapravo predstavlja majčinski odnos prema devojčici – objašnjava Jelica Vučinić.
Pored naslovnog lika u komadu „Lek od breskvinog lišća”, Jelica Vučinić u matičnom pozorištu „Duško Radović” paralelno radi pet novih likova koje će tumačiti u predstavi „Strašne priče braće Grim”, čija se premijera očekuje početkom novembra. Predstavu režira Mik Gordon, gost iz Belfasta.
Jelica Vučinić završila je Pozorišnu akademiju Sarajevu, u klasi Kaće Dorić, a stalni član pozorišta „Duško Radović” je od 1980. godine. Tokom bogate i duge karijere u matičnom pozorištu ostvarila je veliki broj zanimljivih uloga, a svoju monodramu „Kobne laži Sol Sarfati”, koju je za nju napisao Aleksandar Popović, izvela je čak 200 puta. Na ovogodišnjem Sterijom pozorju u Novom Sadu dodeljena joj je Sterijina nagrada za glumu, za tumačenje lika Majke u predstavi „Sam kraj sveta” Žan-Lika Lagarsa, u režiji Vlatka Ilića i u izvođenju Malog pozorišta „Duško Radović”.
– Pozorište je za mene život. U toj neponovljivoj igri, čaroliji uživam. U njoj nalazim zadovoljstvo i samo dok je tako želim da se bavim pozorištem – kaže Jelica Vučinić.
B. Trebješanin
Klaus i Erika - recenzija
YellowCab - 01.09.2007Poslednjih decenija, porodica Mann, najpoznatija po svom patrijarhu, nobelovcu Thomasu Mannu, predmet je izrazitog interesovanja istoričara, književnih kritičara, ali i najšire publike koja se putem medija upoznala sa sudbinama članova ove izuzetno talentovane, ali umnogome i disfunkcionalne porodice.
Nebojša Bradić opredelio se za stilizovanu i naglašeno poetsku postavku komada, izrazito teatralizovane glumačke igre, uspevši da uspostavi sklad svih aspekata predstave. Taj sklad, tako redak na domaćim scenama, jeste ono što najviše iznenađuje u postavci. Sofisticirana i lepa scenografije, prepuna diskretnih i čitljivih znakova, odlična muzika potpuno u funkciji onoga što se odvija na sceni, fino izbalansirana glumačka igra koja u sebi kombinuje stilizaciju i duboku proživljenost... U zaista odličnom glumačkom ansamblu istakli bismo pre svih Branislava Trifunovića, koga bismo češće voleli da vidimo u ovakvom izdanju, Jelenu Ilić, koja je svojoj ulozi uspela da doda laku notu ironičnog odmaka, i sjajnu Natašu Marković, glumicu koja, u celokupnom domaćem glumištu, verovatno poseduje najizrazitiji talenat za stilizovan način igre. "Klaus i Erika" prirodan su nastavak u razvoju rediteljske karijere Nebojše Bradića, koji se u poslednje vreme sve više okreće teatarskim formama koje podrazumevaju izraziti odmak od realizma. S druge strane, ovo je i još jedna potvrda pametne i zanimljive repertoarske politike trenutno najzanimljivijeg pozorišta u gradu.
Boban Jevtić
Skoro svako može da padne (osim čaplje!) - recenzija
YellowCab - 01.05.2007Da li ste razmislili: kada ste poslednji put bili srećni zato što ste popili čaj? Ili kada ste probali da se divite svitanju? Ili, kada vam je bliska osoba toliko nedostajala, da ste glasno uzviknuli njeno ime? Ako osećate da vam baš to nedostaje u svakodnevnom životu, pogledajte predstavu "Skoro svako može da padne (osim Čaplje!)". U naizgled nepovezanim scenama ove predstave slavi se život u svakom njegovom obliku, a životinje u dramskim situacijama pokazuju više humanosti od najsavršenije vrste - hommo sapiensa.
U scenografiju i kostim vrlo dobro se uklapa gluma svedena primarni osećaj (ne osećanja!) dobra u živom biću. Kada se svi ovi elementi poslažu u celinu, "dobija" se metafizička snaga dobra, spakovana u jednostavnu konstrukciju predstave za decu. Sjajna muzika sastavljena na najbolje primere anglosaksonske pop i rock muzike koja glorifikuje život, daje posebno živ ritam predstavi. Muzičke pauze funkcionišu kao svojevrstan komentar na ono što ste upravo videli, i situiraju vas, ne silom, u vremensku mašinu pop kulture. Ovo jeste predstava za decu i svojevrsna oda njihovoj radosti, ali se jednostavnošću izraza, ustvari, pledira na suviše komplikovane i "izgrađene" umove odraslih. Dosta je visokoparnih rečeničnih konstrukcija i kritičkih osvrta na samu ideju dobra do sada ispisano. Idite u pozorište i pogledajte predstavu "Skoro svako može da padne (osim Čaplje!)". Kada izađete iz zagušljive sale, svež vazduh biće vam mnogo slađi. Osetićete nešto što vam je potrebno u vremenu kada svi odumiru na dnu - sreću!
Ivan Jovanović
Proleće u Radoviću
LUDUS - 01.05.2007"Uskoro će proleće, blago svima za koje je to važno", stihovi su Duška Radovića, kojima je pozorište koje nosi njegovo ime započelo najlepše godišnje doba. Ovo proleće u Radovićuposebno je važno jer je premijerno izveden prvi lutkarski mjuzikl, a ansambl jedne od najboljih predstava poslednjih sezona u Beogradu - Okamenjenog princa - imao je dansku turneju.
"Planetu specijaliteta" napisala je Jelena Mijović, a režirala Alisa Stojanović. Autorka je razmaštala priču na osnovu stihova Duška Radovića o radoznaloj viljušci koja se nagla preko stola i pala. Tako, glavna junakinja ovog mjuzikla, Viljuška Rada iz Vrnjačke banje, kreće u svoju svetsku avanturu. U road movie maniru, Rada stiže do Italije, Austrije, Španije, Francuske, Maroka, Indije, Kine, Japana, Meksika, Amerike, Švajcarske... U svakoj zemlji upoznaje nacionalna jela, i susreće se sa raznim kuhinjskim posuđem. Otkriva zemlje gde ni nema viljuški. Putujući, ona upoznaje svet koji nije ni naslućivala dok je visila u svojoj kuhinji. Upoznala je mnoge, sa nekima se sprijateljila, sa nekima ne, uživala je ali i patila za svojim Tupim (nožem) u Vrnjačkoj Banji. I obogaćena raznim iskustvima, ipak se složila da "Svuda pođi, kući dođi". Glavnu ulogu tumači Nataša Marković, koja se izdvajala od svojih kolega jer je glumačkim izrazom pratila svoju lutku. Izvedbu krase fantastične lutke koje je uradio Darko Nedeljković.
"Okamenjeni princ" Heninga Mankela u režiji Marka van der Veldena, po mnogome je specifična predstava - namenjena je mladoj publici za koju dugo nisu pravljene predstave, tretira vrlo težak problem zapuštenog deteta koje usled roditeljskog nemara psihički oboli, kao i izvanrednom glumom Ivana Tomića i Gorana Jevtića. Ova predstava već duži period predstavlja našu zemlju i naš teatar u najboljem mogućem svetlu. Igrana je na nekoliko međunarodnih festivala, nagrađivana je u zemlji i inostranstvu. Sada se predstavila u Danskoj, zemlji koja je poznata po veoma ozbiljnom shvatanju pozorišta za decu i mlade. Prvi nastup bio je u mestu Viborg, na severu Danske. Na ovom, 37. nacionalnom festivalu za decu i mlade, koji se održava u organizaciji Teatercentrum-a, i to svake godine u aprilu, ali u drugom gradu, predstavilo se oko stotinak teatara sa 150 naslova i oko 500 izvođenja. Sve to samo za nedelju dana! Uprkos velikom broju predstava, "Okamenjenom princu" je pripala posebna pažnja, jer je posle izvođenja, koje je prošlo veoma zapaženo u prisustvu mnogobrojnih inostranih gostiju iz Japana, Koreje, Rusije, Amerike, Turske, skandinavskih zemalja pa sve do Burkine Faso, održana platforma čija je tema bazirana na modelu ove dansko-srpske saradnje (predstava je nastala kao koprodukcija danskih teatara Corona/La Balance i Lampe i Malog pozorišta "Duško Radović" i Pozorišta lutaka "Pinokio"). Uspostavljeni su dragoceni kontakti kao i dogovori o potencijalnim gostovanjima u Finskoj, Islandu i Rusiji.
Samo koji dan kasnije, ansambl se preselio u Kopenhagen na prvi međunarodni festival za decu i mlade - Spring festival, koje je organizovalo nacionalno pozorište Corona/La Balance. Pored srpske predstave, publika je imala prilike da vidi i Italijane, Nemce, Špance, Hrvate, i naravno, Dance. Predstava je izvedena dva puta, i takođe, veoma zapaženo prošla. Zanimljivo je da je ovog puta pored stručne publike, i dela dijaspore, u publici bilo i danskih tinejdžera koji su pomno pratili predstavu, iako je igrana na srpskom jeziku. Značajno je i da je "Okamenjeni princ", po mišljenju autora teksta, bio po kvalitetu iznad ostalih predstava, najpre po glumačkom umeću i, neizbežno, po tematici kojim se bavi...
Aleksandra Jakšić
Mali princ - recenzija
YellowCab - 01.02.2007..."Mali princ" je definitivno najambicioznija i najkvalitetnija dečja predstava u Beogradu u ovom trenutku. Za razliku od drugih predstava, "Mali princ" pokušava da pomogne intelektualnom razvoju dece i trudi se da, pored zabavnog karaktera, vanvremenskom pričom o izgubljenom pilotu u pustinji otkrije deci osnove etike i onoga što ih čeka u životu. Metaforu pustinje kao filozofskog gledanja na život i zagonetki koje je Saint-Exupery postavio kao simbole, predstava pomno prati i kroz vizuelni ključ pokušava da približi dečjoj publici. Ovo je i najbolji element predstave i na njega treba obratiti pažnju, jer autori i glumci ne pokušavaju da simplifikuju pruču do degutantnosti, već je verno prenose nudeći deci filozofsku zagonetku: šta se ovde dešava? To je i najveći doprinos "Malog princa" teatarskom životu u Beogradu: deca se konačno ne smatraju nerazvijenom i manje sposobnom da shvate komplikovane životne poruke. To je pilot u pustinji znao, a sad će znati i beogradski klinci. Već je bilo krajnje vreme.
Ivan Jovanović
Van tradicije
Politika - 01.06.2006"Sam kraj sveta" Žana Lika Lagarsa je izuzetno zanimljiv poetsko-dramski tekst, osoben zbog svoje forme, odnosno vrlo promišljeno postavljenog odnosa između monološkog i dijaloškog govora likova, koji ubedljivo uobličava teme ove drame: beznađe provincije, odsustvo razumevanja između bliskih ljudi, suočavanje sa prošlošću itd. Tekst je, dakle, veoma izazovan za scensku interpretaciju, što je reditelj Vlatko Ilić zadivljujuće iskoristio, koncipirajući jednu preciznu, minimalističku predstavu, čija je specifičnost prevashodno sadržana u posebnosti glumačkih izraza...
... "Sam kraj sveta" Vlatka Ilića izvesno prevazilazi granice tradicionalnog dramskog pozorišta, što je u kontekstu srpske mejnstrim produkcije, određene dominacijom različitih varijanti "dobro skrojenih komada", i retko hrabrim eksperimentima, nedvosmisleno vredno.
Ana Tasić
