Pet dečaka

Režija: Ana Grigorović

Dramaturg: Milena Bogavac

Kostim: Snežana Veljković

Scena: Filip Jevtić

Muzički saradnik: Filip Jevtić i Attila Antal

Scenski pokret: Marija Milenković    

 


Igraju:


Blaž...........Marijana Vićentijević Badovinac
Jurij...........Vladislava Đorđević/ Dubravka Kovjanić
Denis.........Jelena Ilić
Vid............Dušica Sinobad
Krištof.......Ana Marković

Komentar Vesne Brzev Ćurčić, psihoanalitičara, moderatora razgovora nakon predstave

Predstava „Pet dečaka“ je mogla da se igra bilo gde na kugli zemaljskoj gde postoje mladi. Buntovni, ljuti, revolucionarno raspoloženi, sa idejom da nešto promene, osećanjem osujećenosti, nepravde, nerazumevanja u kući, problemima u društvu, obrazovanju, vrlo često svoje probleme, umesto intelektualno, obrade emocionalno. Često kroz nasilje. Predstava se bavi upravo tom temom,k aktuelnom i kod nas. Predstava, zbog sadržaja, načina prezentovanja, izvanredne glume, može da bude i materijal koji ilustruje stanje među mladima. Škole, različite organizacije koje se bave prevencijom nasilja ili njenim suzbijanjem, mogu ovu predstavu da upotrebe kao početak diskusije na temu nasilja. Sjajno prikazani nijansirani prelazi iz jedne pozicije u drugu, iz pozicije žrtve u poziciju nasilnika i obrnuto, omogućavaju svakome da prati psihička zbivanja u mladom čoveku, poreklo njegovih tugovanja i ljutnji. Posebnu dimenziju predstavi daje činjenica da sve muške likove tumače žene. Duboko proživljeno, sa empatijom i razumevanjem ove problematike, sjajna glumačka predstava u potpunosti odslikava problem nasilja mladih. Predstavu preporučujem starijima od 15 godina uz poželjno prisustvo nekog od stručnjaka koji se bave ovom problematikom. Stariji koji budu gledali ovu predstavu će imati mogućnosti da problematiku mladih sagledaju još iz jednog ugla, da uklone predrasude i razumevanjem omoguće bolju prevenciju.

 



O reditelju

Ana Grigorović rođena je 1. avgusta 1987. godine u Beogradu. Apsolvent je pozorišne i radio režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Ivane Vujić. Dobitnica je nagrade "Hugo Klajn" za najboljeg studenta režije u generaciji.

Kao asistent reditelja radila je na predstavi Derviš i smrt u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Režirala je javno čitanje drame 5decaka.si u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Režirala je predstave After Sun (SKC), North Force (Dadov) za koju je dobila nagradu "Zoran Ratković" za najbolju režiju, Dečaci Pavlove ulice (Dadov), Bekstvo (Ustanova kulture "Vuk Karadžić"), Lepotica i zver (Pozorište "Bora Stanković", Vranje), Ako mi se zviždi, zviždim (Narodno pozorište "Sterija", Vršac).

Dobitnica je nagrade grada Beograda za stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti, 2009. godine.

 

 

Reč reditelja

Baviti se problemom nasilja danas je opšte mesto. Svesni smo da živimo u nasilnoj kulturi i odavno smo izgubili interesovanje za male tragedije kojima smo okruženi.
Pet glumica nam prikazuje četiri, naizgled  bezopasne igre pet dečaka, koje odslikavaju genezu nasilja. U igrama izostaje patos, i čini nam se kao da smo već bili svedoci ovakvim situacijama. Krug nasilja, od žrtve do nasilnika se svakodnevno odvija oko nas i u nama. Dokle god posmatramo nasilje bez želje da ga sprečimo i da mu se suprotstavimo, ono, kao neman preti da nas obuzme i uništi.
Ne verujem da će jedna predstava uspeti da iskoreni nasilje kojim smo opkoljeni, ali se nadam da će pojedinci imati priliku da u sebi razviju otpor protiv njega. Možda tada konačno dobijemo priliku da svet upoznajemo kroz neke lepše igre.

Ana Grigorović

 

 

Reč dramaturga

Komad Simone Semenič na prvi pogled deluje ravno, kao površina vode. Tek kada uskočite unutra, shvatite koliko je dubok! Pišući nepretenciozno, o dečijoj igri, ona dramaturški vešto uspeva da ispriča priču o istoriji zapadne civilizacije, o genezi nasilja, o hrišćanstvu i pop- kulturi, o rodnim razlikama, o maskulinitietu, o opštoj i pojedinačnoj odgovornosti za nasilje, o odrastanju i igri kao načinu da se razume stvarnost, ali i o igri kao prostoru u kom se stvarnost reflektuje... Na površini vode s kojom se njen komad može uporediti, zapravo je odraz sveta u kom živimo, i sveta koji smo generacijama unazad stvarali. I mada joj za rukom polazi da vrlo tačno dijagnostifikuje mnoge društvene probleme, autorka pred nas ne postavlja nikakvu jasno definisanu tezu ili predlog za delanje. Ostavlja nas zamišljene, uznemirene, suočene sa velikim istinama, ispričanim kroz jednu malu priču.

Pet sasvim običnih dečaka. Jedno sasvim obično popodne.
Međutim, svojim zahtevom da dečake igraju žene, Simona Semenič odlazi mnogo koraka dalje.
Igre koje dečaci igraju, dovode se na nivo metafore za naše, nasiljem determinisano društvo i odnose moći, koji se u njemu uspostavljaju.
U prvoj igri koju dečaci u ovom komadu igraju, autorka nas upoznaje sa temom kojom se bavi. Podseća nas, zapravo, na nasilje i njegovu sveprisutnost u našoj kulturi. U narednim igrama, ona se osvrće na porodično nasilje, nasilje koje nastaje iz homofobije, verski zasnovano nasilje, ali i nasilje kao takvo. Nasilje radi nasilja, nasilje koje je samom sebi svrha i od kog niko ne može biti zaštićen.
Priča o pet dečaka, postaje priča o pet sudbina.  Nasilje je neizbežno, reklo bi se. Baš kao sudbina. Nasilje je besmisleno, baš kao i replike koje se u ovom komadu izgovaraju. Bam. Tuf. Tras. Dš-dš. To su najčešće izgovorene reči u ovom komadu.
Angažovana i dramaturški promišljena, autorka je komad napisala kao poemu onomatopeje.
Njene su replike udarci. Ona ne štedi publiku, već je šamara činjenicom da nema običnije priče od priče o nasilju. Da u našoj istoriji nema ničeg što se u toj meri uobičilo.
Rediteljka Ana Grigorović ovu dramu nije ilustrovala. Ona je sa njom uspostavila svoj rediteljski dijalog, prilazeći joj lično i pošteno zapitana nad pitanjima koja se u komadu otvaraju. To je dijalog iza kog  neće biti preživelih. Jer, kako autorka drame primećuje: „I tako su svi mrtvi."
Nismo li zaista mrtvi, svi mi koji ne činimo ništa da se krug samodovoljnog nasilja berskrajno vrti, pretvarajući žrtve u nasilnike, i nasilnike u žrtve? Na ovo pitanje, odgovor smislite sami.

Milena Bogavac


Reč pisca

Kada se latim pisanja, uvek razmišljam o dramskom sadržaju i formi, jer jedino tako napisan tekst može da oživi na sceni. Ne zanima me da se bavim klasičnim dramskim formama. U drami 5dečaka. pitala sam se kako prikazati nasilje koje se nikoga ne tiče. Pazila sam da nasilje na sceni ni u jednom trenutku ne postane realno, da bi gledaoci osetili olakšanje i otišli kući mirni. Međutim, ako nasilje sve vreme visi u vazduhu, možda će ga gledalac i "poneti" sa sobom i o njemu razmišljati kod kuće. To je zapravo ta linija manjeg otpora kod pojedinaca. Ona me, dok pišem drame, najviše tiče.

Simona Semenič