Draga publiko,
Tokom Uskršnjih praznika, pozorište neće raditi od 18. do 22. aprila.
Lep praznik i odmor
želi Vam Malo pozorište "Duško Radović".


© 2010. Malo pozorište "Duško Radović"

Pinokio


Tekst: Slobodan Obradović
Režija: Ksenija Krnajski
Dramaturg: Marija Karaklajić
Scena: Iva Čukić
Kostim: Lidija Jovanović
Muzika: Vladimir Petričević
Scenski pokret: Damjan Kecojević

IGRAJU:
PINOKIO ................... JELENA PETROVIĆ
CVRČAK .....................NENAD RADOVIĆ
ĐEPETO ......................NIKOLA PROTULIPAC
LISAC .........................MILOŠ ANĐELKOVIĆ
MAČKA ........................SANDRA RODIĆ JANKOVIĆ
KOČIJAŠ .....................ALEK RODIĆ
VILA ...........................JOVANA CVETKOVIĆ

uzrast: 4+

Datum premijere: 11. septembar 2012. godine



O rediteljki

Ksenija Krnajski rođena u Novom Sadu 1977, završila gimnaziju „J. J. Zmaj“.
Diplomirala pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti “Braća Karić” u klasi prof. Nikite Milivojevića i Anite Mančić. Asistirala je reditelju Egonu Savinu na „Demonu“ J.B. Singera (Narodno pozorište, Beograd) i Slobodanu Unkovskom na „Šinama“ Milene Marković (Jugoslovensko dramsko pozorište).
Član redakcije pozorišnog časopisa „Scena“ (2004-2008.) i saradnik projekta NADA, koji se bavi unapređivanjem i promocijom savremenog dramskog teksta.

Dosadašnje režije:
Celovečernje predstave
„Najavljeno ubistvo“, A. Kristi, Srpsko narodno pozorište (2012);
„Životinjsko carstvo“, R. Šimelfenig, Narodno pozorište u Beogradu (2010);
„Totalni mraz“ M. Pelević, pozorište “Boško Buha” (2008);
„Sve o ženama“ M. Gavran, Dom kulture Valjevo (2007);
„Lek od breskvinog lišća“, M. Pelević/Z. Kuburović, Malo pozorište „Duško Radović“ (2007); „Aveti“, H.Ibzen, Srpsko narodno pozorište (2006);
„Četiri male žene“, S. Jovanov/LJ. Kaspar Jokić, Narodno pozorište u Zrenjaninu (2006); „Beograd-Berlin“ ,M. Pelević, Zvezdara teatar (2005);
„Budite lejdi na jedan dan“, M. Pelević, Bitef teatar (2005);
„Pod plavim nebom“, D. Eldridž, Narodno pozorište u Subotici (2004);
„Pokondirena tikva“, J. S. Popović, Srpsko narodno pozorište (2004);
Omnibus „Govornica“ J. Markovića, Teatar narodne armije, Sofija, Bugarska, (2003)
„Porša Koklan“, M. Kar, Malo pozorište „Duško Radović“ (2003);
„Polaroidi“, M. Rejvenhil, Narodno pozorište u Beogradu (2001);
„Jezički rulet“, D. Karvil, Bitef teatar (1999) i dr.

Javna čitanja
„Daleko“ Keril Čerčil,
„Beograd-Berlin“ Maje Pelević,
„Rumunija 21“ Štefana Peke, sve u Narodnom pozorištu u Beogradu.



Reč rediteljke
Kolodijev „Pinokio“ je edukativan i pomalo moralistički (u skladu sa vremenom u kojem je nastao), ali je za razliku od svog američkog alter ega- crtanog filma Volta Diznija iz 1940. i mnogo mračniji, gotskiji... Pored toga što tretira teme sazrevanja, odolevanja ili popuštanja pred iskušenjima, to je u isto vreme i priča o prolaznosti, smrti, kao i o kafkijanskoj nepravdi sveta u kojem živimo.
Slobodan Obradović je napisao živu i vrlo vedru dramu za decu koristeći motive iz originalne Kolodijeve priče, ali i ležernost i savremenost dijaloga, uspostavljene u deci dobro poznatoj Diznijevoj verziji. Upravo je ta nova dimenzija koju Obradović kreira u našem sadašnjem trenutku, uzbudljiv dokaz da „odrastanje i sazrevanje“, kojima se „Pinokio“ prvenstveno bavi, ne zavise samo od događaja i činjenica, već podjednako i od ugla iz kojeg na njih gledamo.
Moj ugao se promenio tokom rada na ovoj predstavi i skrenuo je od klasično pripovedačkog ka pomalo „dokumentarističkom“. Čini mi se da je ovde važno ogoliti glamur koje velike svetske bajke vuku za sobom kao veo. Ne mislim samo vizuelno, već i iznutra. Prisustvovaćete simulaciji jedne naše probe „Pinokija“ Slobodana Obradovića. Kao i u odrastanju, ponekad je sam proces otkrivanja dragoceniji od rezultata...

Ksenija Krnajski

 

Pinokio
Prve kratke priče o drvenom lutku zvanom Pinokio italijanski pisac i novinar Karlo Kolodi (1826-1890) objavio je 1881. godine u dečjem časopisu „Žurnal za decu“. Potaknut njihovim uspehom, Kolodi je 1883. izdao roman pod naslovom „Pinokiove avanture“. Svetsku popularnost roman je stekao tek posle piščeve smrti i danas predstavlja jedno od najčitanijih i najprevođenijih dela književnosti za decu. Priča o drvenom lutku koji prolazi kroz brojna iskušenja i, učeći kako da ih prevaziđe, sazreva i postaje pravi dečak, doživela je brojne književne, filmske i muzičke adaptacije. U najpoznatije svakako spadaju „Zlatni ključić ili Buratinovi doživljaji“ (1936) Alekseja Nikolajeviča Tolstoja i dugometražni crtani film „Pinokio“ (1940) Volta Diznija.
U drugoj polovini XX veka pojavljuju se tumačenja koja Kolodijev roman ne svrstavaju isključivo u književnost za decu, ističući njegovu književno-istorijsku dimenziju. Pisci i književni teoretičari poput Đorđa Manganelija, Antonija Tabukija i Umberta Eka povlače paralelu između priče o Pinokiju i biblijskih legendi, poznoantičke satire i književnosti renesanse. Prema tim interpretacijama, lik Pinokija predstavlja varijaciju figure lude. Prikazujući ljudske slabosti, tipski lik lude žigoše društvene anomalije i podstiče čitaoca na autorefleksiju.


O piscu
Slobodan Obradović, rođen u Beogradu, diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Član uredništva pozorišnog časopisa „Teatron” i dobitnik Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku 2012. godine. Koscenarista kratkih filmova, autor dramatizacija i dramaturg na pozorišnim predstavama. Kao dramaturg sarađivao na predstavama „Bog je di-džej” (režija Miloš Lolić), „Kičma” (režija Bojana Janković), „Don Žuan” (režija Ana Đorđević), „Buđenje proleća” (režija Martin Kočovski), „Priča” (režija Aleksandar Lukač)…


Karlo Kolodi
Rođen je 1826. godine u Firenci kao Karlo Lorencini. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zaposlio kao prodavac knjiga. Kolodi ubrzo počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postao je novinar koji je radio za pokret.
List koji je pokrenuo 1848. godine, „Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi toskanskog vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“ imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča poput „Uspavane lepotice“ i „Mačka u čizmama“. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“.
Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime, kao i park posvećen Pinokiju.



Pojmovnik
PINOKIO – mali bor; drvo od kog je Pinokio istesan
DEMBELIJA – zemlja u kojoj ne mora da se radi, ali se zato uživa preko svake mere: proždiru se slatkiši, pije se, puši, kocka; zemlja u kojoj dečaci postaju magarci
PINOKIOV PARADOKS – varijanta takozvanog „paradoksa lažljivca“; nastaje kada Pinokio kaže: „Raste mi nos.“ Ako Pinokio govori istinu, njegov nos zaista raste. Ali, Pinokiov nos ne raste kada Pinokio govori istinu, već samo kada laže. Ako Pinokiov nos ne raste, a on tvrdi da raste, to znači da Pinokio laže, i onda njegov nos ipak počinje da raste. Ali, ako Pinokiov nos raste, to znači da Pinokio zapravo govori istinu. Paradoks je 2001. godine formulisala jedanaestogodišnja Veronika Eldridž-Smit, kćerka Petera Eldridža-Smita, profesora logike na Australijskom nacionalnom univerzitetu. 
Fotografije