О РЕДИТЕЉУ

Јовица Павић рођен је 1957. године. Студирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, а 1981. године дипломирао је представом „Партија ремија” Доналда Ли Кобурна у Атељеу 212 у Београду.
Режирао преко 65 представа у: Београду, Новом Саду, Нишу, Ужицу, Суботици, Крагујевцу, Лесковцу (Србија), Бањалуци, Сарајеву, Мостару, Тузли, Зеници (БиХ), Загребу, Дубровнику, Вараждину, Осијеку (Хрватска), Подгорици (Црна Гора), Скопљу, Битољу (Македонија), Марибору, Цељу (Словенија), Старој Загори (Бугарска).
Значајније режије: „Отац на службеном путу“ (НП Зеница, 1984); „Трен 2“ (СКЦ Београд, 1983); „Велики бриљантни валцер“ (НПБК Бањалука, 1985); „Метастабилни граал“ (СНГ Марибор, 1986); „Беснило“ (БДП Београд, 1987); „Силе у ваздуху“ (ДТ Скопље, 1988); „Едмонт“ (СЛГ Цеље, 1990); „Леда“ (Дубровник, 1990); „Ђенерал Милан Недић“ (Звездара Београд, 1992); „Пигмалион“ (НП Београд, 1994); „Извањац“ (ЦНП Подгорица, 1995); „Породичне приче“ (НПРС Бањалука, 2002); „Дејство гама зрака на сабласне невене“ (НП Ниш, 2006); „Виолиниста на крову“ (НТ Битољ и Охридско лето, 2007); „Малограђанска свадба“ (НП Тузла, 2009).

О ПРЕДСТАВИ

Представа „Поп Ћира и поп Спира“ је романтична комедија која се дешава у периоду belle epoque. Две поповске куће живе идилично, све док се у њиховим животима не појави млади учитељ у коме обе породице виде савршену прилику за удају својих кћери. Централни заплет и многе перипетије о којима нас извештава сеоска трачара базиране су на авантури која се дешава између љубавних парова – поповских кћери Јуле и Меланије, сеоског момка Шаце и „младожење из снова“ Пере. Док су у роману у првом плану сукоби између родитеља, у овој представи у фокусу су односи између младих. Приказани у духу поетског реализма, они иницирају вечне теме одрастања као што је сукоб између младалачких идеала, заноса и снова насупрот амбицијама, конвенцијама и очекивањима које од младих има провинцијска средина.

РЕЧ ДРАМАТУРГА

Велики је задатак, и нимало лак, за позорницу приредити роман писца зрелог реализма, али и сјајног комедиографа, као што је Стеван Сремац. У овој драматизацији покушала сам да покажем како „смешно” не настаје само из смешних агона, односно препирки и надмудривања, по чему је Сремчев стил чувен, већ такође из оног што остаје недоречено. У овој представи невербалне сцене откривају нам много више о односима и емоцијама између главних актера, оне су права позадина приче о тучи комшија (угледних личности).
Мој избор био је да наш водич кроз „сеоски рат” буде нико други до сеоска торокуша, фрау Габријела, чијем брзом језику можда и покојни писац може да захвали што је овај догађај остао запамћен и нашао своје место у српској књижевности. Шалим се. Оно што сам овим текстом кроз истанцу нараторке покушала да покажем јесте да ово није само комедија нашег менталитета, већ и комедија о клишеима и стереотипском мишљењу који чине тај менталитет, као нпр. да су за све зло криве искључиво жене.

Мила Машовић-Николић, драматург

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Оно што је мени било занимљиво је да пратим однос између позоришта и филма као медија, што ће се видети нарочито у симултаним сценама. У стилском смислу ова представа је са једне стране окренута поетском реализму у изразу, док са друге стране из ње пробија одређени фелинијевски дух и отклон према реалности.
Када чујете наслов, прва асоцијација вам је да се овај комад дешава у равници. Ипак, ја сам желео да радњу сместим у један закривљен простор, у један надреалистички ћошак, у један симболичан запећак, односно у паланку.
Што се сценског покрета тиче, покушао сам да направим одређену везу између амбијента и ликова које глумци приказују. У том смислу, све, па и костим и покрети морају бити помало зачудни, закривљени, пренаглашени, како би се створио један надреалан микрокосмос, у исто време близак и наивном сликарству, али и авангарди.

Јовица Павић, редитељ

УПОЗОРЕЊЕ: Професори књижевности, као и они слабијег срца, представу гледају на сопствену одговорност. 

ЗАНИМЉИВОСТИ О ПИСЦУ И ДЕЛУ

Стеван Сремац (1855-1906) један је од најчитанијих српских писаца реализма. Титулу академика Српске краљевске академије зарадио је захваљујући свом комедиогафском духу.
Детињство проводи у родној Сенти. Одраста у кројачкој породици. Љубави његових родитеља Катарине и Аврама јако се противио Сремчев деда који ће преузети бригу о Стевану Сремцу када дечак остане сироче. 
Ујак Јован Ђорђевић, наш знаменити историчар и књижевник, један од оснивача Народног позоришта у Београду, омогућиће школовање младом Сремцу. Он му је испричао анегдоту о поповима, по којој ће настати роман „Поп Ћира и поп Спира“.
Према овом роману 1957. године снимљен  је први југословенски играни филм у боји, у режији Софије Соје Јовановић, а 1982. године снимљена је и ТВ серија са Ђорђем Балашeвићем у улози приповедача (Шаце).
Већи део свог живота Стеван Сремац је провео боравећи у ново ослобођеним јужним крајевима, односно у такозваној 'старој Србији', где је чуо највећи број прича које ће га прославити, као што су: „Ивкова слава“, „Зона Замфирова“ и сл.
Остало је забележено да је Стеван Сремац био велики противник драматизација својих романа и да је различитим дописима и тужбама до краја живота покушавао да спречи путујуће глумце да играју његове текстове.
Српска православна црква залагала се да се овај роман искључи из школске лектире због начина на који се приказују свештеници.