IN MEMORIAM
Радослав Павелкић
глумац и драмски писац
(1931-2020)
Оставио је дубок траг у култури и уметности наше земље.
Хвала, са дубоким поштовањем његово Мало позориште „Душко Радовић“
У наставку можете прочитати текстoвe Радослава Певелкића и Саве Анђелковића преузете из моногрфаије МАЛО ПОЗОРИШТЕ „ДУШКО РАДОВИЋ“: 70 ГОДИНА РАЗНОЛИКОСТИ.
ЛЕПО ЈЕ ПИСАТИ ЗА ДЕЦУ
Пошто сам глумац по занимању, током читаве каријере имао сам утисак да сам извођач одређених позоришних послова, без примесе ауторства: да сам тумач нечијих мисли и исповести. То ми није било довољно и зато сам решио да пишем за глумце, чиме сам задовољио ауторске амбиције и тиме учинио свој позоришни живот комплетнијим.
Од своје тридесете до педесете године старости, написао сам преко 30 драмских дела, преведених и извођених од Канаде до Турске. Половина написаних односи се на драмска дела за децу. Писао сам највише за конкурсе, затим по наруџбини или на молбу пријатеља, а све што сам написао је изведено и преведено на девет страних језика. Изгубио сам евиденцију извођења мојих драмских дела, само знам да се тренутно играју широм света. Често замолим своју кћер да окрене Гугл на интернету и ту, наравно, сазнам ко ме тренутно изводи – а да није добио (тражио) дозволу од мене. Од ауторске агенције слаба вајда.
Доласком у Мало позориште схватио сам да је драматургија луткарских комада – танка и запостављена, на рачун анимације лутака (финесе у вођењу лутака). Зато сам решио да пишем драмска дела за децу (уместо лутка – игара). У Малом позоришту (касније Мало позориште „Душко Радовић“) за 30 година рада имао сам шест премијера мојих драмских дела за децу, што је податак за Гиниса. Повод за писање драмских дела за децу, често су ми биле познате бајке Браће Грим, Лафонтена и других. Наравно, сада као нове драме са промењеним односима и порукама.
Тајна успеха драмског дела за децу јесте спознаја дечије психологије јунака драме – уместо имитације психологије одраслих. Но то не значи избегавање ситуација одраслих (јер сви живимо у истом свету, са истим односима) – само морамо пронаћи праву меру. На пример, комад Црвенкапа и збуњени вук је својевремено била најизвођенији комад у земљи! Док је комад Партизанска разбибрига имала највише оцене као драмско дело. Био сам драматуршки шегрт Бертолта Брехта, што се јасно види у коришћењу ефектних сонгова у мојим драмским делима за децу. Мислим да је успеху ових дела веома допринела ефектна музика композитора Зорана Рамбосека, чији су сонгови постали хитови.
У Мало позориште сам дошао као први глумац са дипломом ФДУ и од почетка сам играо „живе“ улоге у луткарским представама, што су најчешће биле и главне улоге. Имао сам пуно поверење амбициозног управника Маје Ђуровића, да се остварим и као драмски писац. Моје луткарске аниматорске способности биле су минималне. На том, аниматорском плану, слава је припадала великом Јанку Врбњаку, затим Љубомиру Кољићу, Добрили Рилак, Вери Томов, Мелити Бихали и другима.
Као најуспешнији редитељи мојих дела били су: Бобан Петровић, Србољуб Станковић и Бранислав Крављанац. Међутим највећи утисак оставили су изузетни глумци, носиоци главних улога: Сава Анђелковић, Мелита Бихали, Бобан Петровић и други. На крају, сматрам да је тајна успеха мојих драмских дела у ефектним дијалозима. Моји дијалози су лаки, логични, једноставни и духовити, што је нормално, јер сам по занимању глумац, а глумцима је дијалог – алат.
Радослав Павелкић,
Глумац Малог позоришта „Душко Радовић“ и драмски писац
ДЕЧИЈИ ПЕСНИЦИ КАО АУТОРИ ЛУТКАРСКИХ КОМАДА
Плоднији од Добричанина је драмски аутор и глумац Малог позоришта РАДЕ ПАВЕЛКИЋ са мноштвом комада за луткарска и драмска позоришта. Према подацима Стеријиног позорја својевремено, био је више година један од најизвођенијих југословенских писаца, уз Фадила Хаџића. Он је 1981. године Лафонтенову (односно Езопову, колико и Доситејеву) басну Цврчак и мрави (ред. Б. Крављанац) транспоновао у истоимени луткарски драмски текст са једним „живим“ глумцем. Остављамо по страни тврдњу бугарског проф. Атанаса Илкова да када на сцени има живог глумца може се говорити само као о позоришту са луткама, али не и о луткарском позоришту.
Павелкић се ставио на страну Цврчка (С. Анђелковић), обрадивши конфликт уметника и оних који уметничку делатност сматрају мање вредном. Употребио је образац епизоде, класичну форму луткарске драматургије. Конфликте је разрадио убацивши епизоде Пчеле, Мравка рокера, док је са Воденим цветом- Лептирицом и лепом Бубамаром развио љубавни заплет. Ту је и Гавран (Р. Павелкић), који се драматуршким оправдањем - заблудом, нашао у басни која није његова. Основни сукоб базира на нескладу аполонског и дионисијевог света, света рада и нерада, оних који љубав нападају и они који је бране. Аутор нуди другачије наравоученије од свог претходника, јер цврчак својом песмом погубну зиму претвара у пролеће, чиме деци приближава идеју да лепо, као естетска и морална категорија мора утицати на свет, како би се он бар мало променио, постао бољи и бар за нијансу мање учинио сировим и отуђеним.
Мало позориште је играло и Павелкићев луткарски комад Партизанска разбибрига (ред. С. Станковић, 1975.) као и комаде у којима је било лутака: Весели воз (ред. Б. Петровић, 1975.) и Црвенкапа и збуњени вук (ред. Б. Петровић, 1977.).
Сава Анђелковић