РЕЧ РЕДИТЕЉА

Бавећи се деценијама дечјом литературом пронашао сам одговоре на многа питања, али ме је једно увек посебно мучило: Због чега главни јунак Андерсенове бајке „Кресиво“, бахати војник који, не држећи се договора, већ на почетку приче одсеца вештици главу, уз помоћ магије кресива долази до огромног богатства, неосвојиве принцезе и коначне власти, на крају приче ипак побеђује као позитиван лик? Због тога сам одлучио да се својом првом луткарском режијом бавим управо овим питањем, са жељом да представом „Чудотворно кресиво“ покажемо да се стварно богатство споро стиче, права љубав искрено заслужује, а власти тежи само ако она за циљ има добра дела. Иако је тешко, у животу се треба осврнути, суочити са прошлошћу и признати своје грешке, што су и наши јунаци на крају морали да учине, преобразивши се тако у добре људе. У животу не постоји чаробни штапић, постоје дела и њихове последице. Чаролија је могућа само у позоришту. Нарочито у луткарском...

Горан Баланчевић

РЕЧ ПИСЦА

Када сам се прошлог пролећа нашла пред изазовом да за Мало позориште „Душко Радовић“ напишем комад за децу по мотивима Андерсеновог „Кресива“, била сам срећна што сам добила прилику да пред децом отворим тему о можда највећој опасности која прети човечанству – усамљености. Јер, деца и они који су то остали упркос старењу, данас су можда последња бића која имају истинску потребу да дају своју љубав другима и да је отворено траже када им је потребна. Одрастањем, сви полако схватамо да живот баш и није она бајка у којој се цени искреност, доброта и другарство, постепено откривамо свет у коме се живи по закону интереса, све чешће бивамо разочарани, повређени и на крају почињемо да се стидимо својих емоција, што увек води некој врсти самоће. Дубоко верујем да све лоше у овом нашем тужном друштву потиче од те страшне усамљености одраслог човека и вечите битке унутар његовог бића – између страха да не буде повређен и страха да не остане сам. Сви ликови ове приче су предуго усамљени, једни су жртве сопствених избора, други туђих поступака, а трећи судбине. И наравно, сви ликови наше приче су одрасли и несрећни. Зато Андерсеново чаробно кресиво не користимо да нас магијом доведе до срећног краја, веч напротив, његову чудотворну моћ користимо тек толико да у ликовима окорелим у својој самоћи пробудимо наивно веровање детета, како би осетили лековитост и драгоценост другог бића у свом животу. Порука ове приче је „Чини другом добро, шта год да се деси“, јер су искрена и добра дела једино по чему се добри људи препознају. Овај комад детиње наивно покушава да учини добро данас деци, а сутра срећним одраслим људима и да нам открије због чега се са радошћу сећамо детињства. Знам да ће се многи препознати.

Јелена Поповић

О ЛУТКАМА ЗА „ЧУДОТВОРНО КРЕСИВО“

Постоји један чудесан свет у коме је све могуће. То је свет у коме улоге играју лутке. Он нас подсећа на детињство и неограничену машту у свету игре. Ту смо као мали, играјући се понекад и са веома једноставним играчкама, а некада и са објектима који су нам представљали нешто друго, чинили прве кораке у комуникацији са светом одраслих и реалним животом који откривамо. Ти важни кораци у одрастању не би били потпуни без театра, света бајки и чудесног света у коме ликови нису прави људи.
Многи истраживачи говоре о томе да су лутке старе колико и човек, а да је луткарско позориште настало пре оног у коме ликове изводе глумци. Било како било, сигурно је да је луткарско позориште настало из потребе да се пренесу поруке и поуке за младе и да је служило у едукативне сврхе много пре настанка књига.
Радећи једну луткарску представу у Њујорку, 1996. године, упознао сам старе чехословачке лутке, које је један луткар случајно пронашао у старој напуштеној цркви и затим их поново оживео. Те лутке су старе око 150 година, али су у својој грубоћи задржале јединствену лепоту и драматичност. Зато сам пожелео да их реконструишем за представу „Чудотворно кресиво“, онакве какве их се сећам из тог пројекта. Такође сам имао потребу да те лутке сместим у простор једног бетонског бункера, на који асоцира сценографија, и сачувам за нека нова покољења.
У Андерсеновој причи о кресиву, у сусрету са ликовима из бајке, упознајемо један свет у коме су ликови усамљени, изневерени, несрећни, свет у коме нема много љубави. Да би се љубав родила и почела да живи, потребно је много одрицања и борбе. Једном када се она појави, она почиње да плени и мења животе свих будећи доброту у сваком од нас. Таква је љубав, појавом искре оживљава ватру, баш као и само кресиво!
Надам се да ће ова несвакидашња естетика помоћи да се таква љубав пробуди у свима нама, и да млади, пред којима је тек цео живот, науче да то препознају. 

Борис Чакширан

БИОГРАФИЈE АУТОРА:
Горан Баланчевић

Члан ансамбла Малог позоришта „Душко Радовић“. Рођен 1961. године у Краљеву где је завршио основну школу и гимназију. Луткарским и глумачким занатом се професионално бави од 1980. године у позоришту, на телевизији и филму. Био је стални члан Народног позоришта „Љубиша Јовановић“ у Шапцу, позоришта лутака „Пинокио“ у Земуну, Wolken театра и Popen теaтра Chardak у Амстердаму. Један од аниматора у чувеној телевизијској серији „Лаку ноћ, децо“.

Награде и признања:

Сусрети професионалних позоришта лутака Србије:
- Најбоље глумачко остварење у представи „Златна јабука“ 1988. (Нови Сад)
- Награда „Јанко Врбњак“ у представи „Кића у царству буба“ 1991. (Зрењанин)
-Награда за најбоље глумачко остварење у представи "Сетио сам се", 1992. (Београд)
- Награда за глумачко остварење у представи „Велика крађа сатова“ 1997. (Ниш)
- Награда „Јанко Врбњак“ у представи „Био једном један лав“ 2001. (Нови Сад)
- Награда „Јанко Врбњак“ у представи „Конац дело краси“ 2008. (Ниш)

Бијенале југословенског луткарства (Бугојно):

- Награда за колективну игру 1985.
- Награда за најбоље глумачко остварење у представи „Златна јабука“ за улогу Лакат-браде 1989.

Међународни фестивал позоришта за дјецу (Бања Лука):
- Специјална награда „Јанко Врбњак“ за најбољу анимацију у представи „Био једном један лав“ 2001.

Међународном луткарски фестивал „Златна искра“ (Крагујевац):
- Награда за анимацију у представи „Андерсенови кувари“ 2008.

9.  Бугојанско луткарско бијенале, Босна и Херцеговина
- Признање за глумачку игру у представи „Андерсенови кувари“ 2017.

Годишње награде Малог позоришта „Душко Радовић“ (Божидар Валтровић) за улоге у представама:
- „Кића у царству буба“
- „Сетио сам се“
- „Велика крађа сатова“
- „Царев славуј“
-„Био једном један лав“
- „Капетан Џон Пиплфокс“
- „Конац дело краси“
- „Циркус Марио & Нета“

Представе у Малом позоришту „Душко Радовић“: „Андерсенови кувари“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Камени цвет“, „Мачак у чизмама“, „Три прасета“, „Плави чуперак“, „Циркус Марио & Нета“, „Капетан Џон Пиплфокс“, „Судбина једног Чарлија“ и „Карлсон с крова“.

Активно се бави технологијом лутака.

Јелена Поповић

Рођена Влаховић, 31. марта, 1981. године у Приштини, драматург је, педагог и родитељ. Радила је као новинар, уредник, сценариста и драматург, за новине, радио, телевизију и позориште. Аутор је комада за децу „Киша“ (Позориште „Бошко Буха“, 2014.), „Бубамарац“ (Позориште лутака „Пинокио“, 2017. и Загребачко казалиште лутака, 2019.), „Плави маслачак“ (Награда „Змајевих дечјих игара“ за монодраму за децу, 2017.) и „Неваљалац из камина“.
Понекад пише и за одрасле, па су јој се тако омакле драме „Иста песма“, „Мрки понедељак“, „Одвратна прича“, „Бели кос“, „Марко Краљевић“, романи „Ас у категорији згажених“ (Приштина, 1998.) и „Лена“ (Београд, 2006.) и, ту и тамо, понека прича и песма од вишка инспирације.
Живи и пише у Србији и мама је четрнаестогодишњег Милана и петогодишњег Бориса.

Борис Чакширан

Борис је костимограф, сценограф, кореограф, сликар и редитељ.
Неке од првих луткарских представа и представа за децу радио је управо у Малом позоришту „Душко Радовић“ за које је добио бројна признања. У области луткарства препознат је и на светској сцени радећи у Софији у Бугарској и у Њујорку у САД.
Борис је и уметнички директор ЕРГстатус плесног театра, а од 1996. гостује као кореограф и педагог у Израелу (МАСПА – школа за савремени плес, и на универзитетима у Хаифи, Тел Авиву и Рубиновој Академији за музику и плес...). Водио је програм за независне пројекте на Интернационалном фестивалу савременог плеса у Пољској и драмске радионице у Италији.
Као костимограф радио је у позоришту, на телевизији и на филму и сарађивао са неким од највећих компанија за израду костима у свету. Аутор је костима за неке од наших најпознатијих филмова, као и велики број ТВ серија. Освајао је бројне награде и признања у области костимографије, савременог плеса и луткарства.
Члан је и оснивач многих уметничких удружења где је обављао и председничке функције. Нашу земљу је заступао на највећим скуповима у свету у области инклузије особа са инвалидитетом у области плеса, уметности у лечењу и уметничког рада са младима са траумом и ратним војним ветеранима (Duke University 1996. и The Kennedy Center 2012. у САД). Уметнички је директор Фестивала друштвено ангажованог театра „Ван оквира“ у Београду.