Malo Pozorište Duško Radović

Како је оздравио цврчак

Како је оздравио цврчак

Режија: Никола Завишић
Превод: Оливера Петровић ван дер Лев
Адаптација, драматизација и дизајн светла: Никола Завишић
Сценограф: Јелена Радовић
Костимограф: Суна Кажић
Сценски покрет: Тамара Пјевић, Јакша Филиповац
Музички руководилац и аутор звучне слике: Јован Стаматовић – Карић
Сценски говор: Љиљана Мркић Поповић

Улоге:

Дубравка Ковјанић 
Цврчак

Катарина Димитријевић 
Мрав, Кишна Глиста

Ђорђе Стојковић      
Хрчак, Кртица
 
Никола Керкез
Слон

Душица Синобад   
Злоједи Црв, Врана, Црвоточац (глас)

Владислава Ђорђевић   
Скочибуба, Веверица
 
Татјана Станковић   
Пауничар, Врабац

Mилош Самолов    
Ветар Петар

Јован Стаматовић - Карић 
Морж

Узраст: 8+
Трајање: 60'
Аутор: Т. Телехен / Н. Завишић
Сцена: Сцена за децу

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. 

 


„КАКО ЈЕ ОЗДРАВИО ЦВРЧАК“

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи.  Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје  позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта 

О ПРЕДСТАВИ – РЕЧ РЕДИТЕЉА

Холандски дечији писац Тон Телехен је на нашим просторима већ две деценије присутан аутор нестварно духовитих, интелигентних и нежних прича о животињама. Те животиње живе у његовој измишљеној Шуми и своје животе испуњавају забавним, бритким, мудрим, дубокомисленим разговорима. Оне разговарају на једноставан и директан начин о важним темама и дилемама које их занимају и муче, те на тај начин упознају младу читалачку публику са појмовима и стањима душе о којима се не говори често. Управо нам приче Тона Телехена на најбољи начин потврђују да и сасвим млада публика, како читалачка тако и позоришна, веома лако може да се замисли над темама које су наизглед компликоване.
У мини-роману „Како је оздравио цврчак“ приче су повезане интензивним током радње која се дели на неколико главних актера (Цврчак и његова прича о суморном осећању, Слон и његова прича о непрестаном пењању на дрвеће, падању са њега и поновном подизању, Медведу и његовим доживљајима везаним за дегустацију разних шумских торти итд.). Такође, постоји проток времена (за разлику од осталих Телехенових књига код нас доступних, где нема временског тока, све се дешава било када). Овде, у роману којим смо се бавили, радња се одвија паралелно са променом годишњих доба у Шуми (од једног јутра почетком лета све до једне зимске вечери), почев од првих симптома тог неочекиваног стања које је запосело главног јунака – Цврчка; па до потпуног ослобађања од инвазивног „суморног“ осећања.
Тема романа и наше представе јесте - „суморно осећање“ које се у душу усели непозвано, неочекивано и онда оданде тешко излази. Управо то се десило нашем Цврчку, па зато он више не може да пева, да плеше, да слави рођендан; више није у стању да ради било шта весело, што је за њега до тада било нормално. Због тога се пита током целог свог пута ка оздрављењу – како да ово грозно осећање избаци из своје главе?!  
Ово ипак није прича која се на сувопаран или неприступачан начин бави питањем оздрављења душе, већ се на Телехенов начин - телехеновски, узбудљиво, духовито, тихо и полако овој теми приближава, готово да се сроди са њом, упознаје нас са „суморним осећањем“ суштински, изнутра, а онда нас из тог осећања, заједно са Цврчком – вади, показује нам пут како да се њега ослободимо, охрабрује нас. 
Решење је да се о томе за почетак разговара, да се вербализује, уз помоћ најближих пријатеља, поверења у њихово мишљење и савет, њиховог пожртвовања и узајамне љубави.

Никола Завишић, редитељ

О МУЗИЦИ И ЗВУЧНОЈ СЛИЦИ У ПРЕДСТАВИ

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота - звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о "ефекту Моцарта" и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика - било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа - није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари - у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић - све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

ИГРА – „КОЛИКО САМ БЛИЗУ, А КОЛИКО ДАЛЕКО ОД ДРУГИХ“

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо..." „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

 

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

 

 

 

 

Сцена за децу

Следећа представа >>
Г. и Р. Господинов, Узраст 5+