РОМЕО И ЈУЛИЈА

РОМЕО И ЈУЛИЈА

Превод: Јелисавета Милојевић
Режија: Стеван Бодрожа
Драматург: Марија Стојановић
Сценограф: Милица Бајић Ђуров
Костимограф: Милица Коларић
Кореограф и сценски покрет: Невзати К. Кери
Асистент костимографа: Страхиња Табаковић
Лектор: Љиљана Мркић Поповић
Сценскo мачевање: Давид Алић
Избор музике: Стеван Бодрожа

 

Улоге:

Лица
ДЕЛА СКАЛА, кнез веронски Душица Синобад

МОНТЕКИ & КАПУЛЕТИ, главе две породице у неслози

Никола Керкез (Монтеки)

Ненад Радовић (Капулети)

ГОСПОЂА МОНТЕКИ, Монтекијева жена Маријана Вићентијевић Бадовинац

ГОСПОЂА КАПУЛЕТИ, Капулетијева жена Катарина Димитријевић Лана Аџић

РОМЕО, син Монтекијев Милан Зарић

ЈУЛИЈА, Капулетијева кћи Хана Бештић

ЈУЛИЈИНА ДАДИЉА Душица Синобад

МЕРКУЦИО, кнежев рођак & БЕНВОЛИО, Монтекијев нећак – Ромеови другови

Никола Керкез (Меркуцио)

Лазар Максић (Бенволио)

ТЕБАЛДО, нећак госпође Капулети Јована Цветковић

ПАРИС, млади племић, кнежев рођак Јована Цветковић

ФРА ЛОРЕНЦО, фрањевац Маријана Вићентијевић Бадовинац

ФРА ЂОВАНИ, из истог, Фрањевачког реда Јована Цветковић

БАЛТАЗАР, Ромеов слуга Лазар Максић

САМСОН & ГРЕГОР: Капулетијеве слуге

Никола Керкез (Самсон)

Маријана Вићентијевић Бадовинац (Грегор)

АБРАМО, Монтекијев слуга Катарина Димитријевић / Лана Аџић

АПОТЕКАР Никола Керкез

ПРВИ СТРАЖАР Ненад Радовић

Грађани Вероне; мушкарци и жене, рођаци обе породице; машкаре, стражари, чувари реда и пратиоци

ХОР Никола Керкез

Место радње: Верона и Мантова

Датум премијере: 14. март 2022.

Узраст: 14+
Трајање: 110'
Аутор: Вилијем Шекспир / Марија Стојановић
Сцена: Вечерња/Тинејџ сцена

Монтеки и Капулети су две породице италијанског града Вероне у дугогодишњој завади. Ромео, син главе породице Монтеки, на забави среће ћерку главе породице Капулети, Јулију,  и између њих се рађа искрена и снажна љубав, глува на ограничења која намеће мржња две посвађане породице. Док љубав Ромеа и Јулије расте и потврђује се тајним венчањем, свађа између две породице постаје све већа и доводи до злочина. Ромео је осуђен на прогонство из града због почињеног убиства којим  жели да освети смрт свог доброг пријатеља, али због љубави према Јулији одлучује да кришом ипак остане у Верони. За то време, Јулију родитељи желе да удају за Париса, угледног и богатог младића. Суочени са притисцима својих родитеља и закона, Ромео и Јулија заједно себи бирају трагичан крај који напослетку доводи до помирења две породице.

 


РЕЧ ПРЕВОДИОЦА

Зашто Ромео и Јулија? Зашто сада? Зашто у новом преводу? Драма Ромео и Јулија је део Шекспировог опуса који можемо назвати карантинским. Ту су још: поема Венера и Адон, покоји сонет, Узалудни љубавни труд и Сан летње ноћи. Ова су дела настала, или кренула да настају, у зло доба епидемије куге која је харала Енглеском с почетка последње деценије 16. века, 1592–1593. Атмосферу болести, егзистенцијалне угрожености и смрти песник је транспоновао у уметнички текст а реверб Ромеа и Јулије се осећа, продужава и увећава контекстом наше, данашње и овдашње, телесне и моралне болести 21. века. Ромеа и Јулију превела сам и ја, гле да ли чуда, у време наређене изолације, крштене као „карантин“. Актуелни карантински контекст који живим омогућио је резонанцу с делом каква у „срећним“ околностима не би била могућа. Контекст болести, претњи смрћу, смрти и грубих забрана, колективне психозе, депресије и еуфорије, контекст поларизација и завада, деоба у људском роду и у појединцу, као и бројних исхитрености из безнађа, потенцира, до самодеструктивних размера, потребу за љубављу и физичким контактом, што је главни замајац у односу Ромеа и Јулије. Што важи данас, за нас овдашње, важило је и за Шекспирове јунаке. Превод који је пред читаоцем јесте, тако, савремени, карантински реверб карантинског дела. Никакво чудо што је тако, што су се наједном, тек у време садашње, стекле околности за нови превод Ромеа и Јулије – случајности не постоје.
Шта нам Шекспир говори о времену у коме живимо? Шекспир све види: он је „у инкарнацији најближи божјем оку”, каже глумац Лоренс Оливије (Lawrence Olivier) а Рејф Фајнс (Ralph Fiennes): „Шекспир је наш најбољи савремени писац”. Ванвременску пријемчивост Ромеа и Јулије чини, надасве, оно што бисмо могли назвати песников поглед на свет, који се, испољен у делу, у свој својој ванвременској дубини, може разумети кроз појмове: дијалектике, оксиморона и double entendre. Додатно, ту је и време, тачније: брзина, као потка за дијалектичко ткање. Стварност је у вечној мени а противречности и супротности се измирују сами собом. Сагласје несагласја. Оксиморонска реалност парадоксалних значења здружених контрадикцијом, најављена већ у Првој сцени Првог чина, изграђивана током радње и поентирана на крају, Трећој сцени Петог чина, изражава срж Шекспировог погледа на свет, чија је само једна слика Ромео и Јулија, драма о љубави што мрзи и мржњи што воли, разумној лудости и горкој сласти, о љубави која је у контрадикцији сама са собом. Оксиморонска мудрост ероса управља људским путевима: Ти, љубави, /.../ која си болесно здравље и здрава болест (Ромео и Јулија, I, i, 175). Идеја да је полна љубав болест и једна врста лудила код Шекспира је свуда присутна. У песниковом, али и Ромеовом, доживљају љубавник је „луд човек“ а љубав је „разумна лудост“ („madness most discreet“): луд разум и разумно лудило. Љубав је и телесна и духовна, и чулна и чедна, и страст и не-страст, одвија се на земљи а стреми небу. Шекспировски оксиморон: Ерос као љубавна екстаза и инструмент смрти, помирење непомирљивог, дијалектичко јединство супротности. Ромео и Јулија ће смрт надићи смрћу у љубави а Љубав ће их учинити бесмртним и дати да сва рајска поља заувек буду њихова. Лек и нож ће брзо окончати агонију. Љубавници су ухваћени у мрежу свог ероса. Дубоко неизмирени у себи, вођени су исто тако дубоком потребом и жељом за измирењем непомирљивих унутрашњих сила а смрт, свакако, јесте могуће разрешење, које свесно бирају. Ромеу и Јулији смрт доноси разрешење – измирење налога тела и налога душе, телесног и бестелесног, помирење свих зараћених делова људске природе: љубавне болести и љубавног узлета у небо. Заметак смрти је у животу, живота у смрти. Дијалектички закони прожимања супротности и негацији негације су начин разрешавања тих супротности у чину сваког постојања и кретања, могуће разрешење парадокса и оксиморонских контрадикција. На крају, поента која шиба: „Небо има начин да мржњи одузме љубав а љубав да буде оруђе смрти“, Кнежеве су речи упућене породицама Монтеки и Капулети. Заједно са јунацима, Песник бира овакво разрешење: Љубав као живот у смрти. На пиједестал је постављен Ерос, који има власт над свим и сваким и еротски фон је тај на којем се тка људски живот у неомеђеном простору и времену: онда, тамо, овде и сад. У овом смислу Ромео и Јулија, својом свевременошћу, засвођује скоро пола миленијума и општи са нама мисаоним и емотивним изазовима.
Резонанца са Шекспировим делом је у нашем времену врло јака и оно је наш толико потребни vademecum. Мутно, тешко време егзистенцијалних изазова, на ничијој земљи између прошлости и будућности, превирања извесности и неизвесности, тражи и очекује да му песник да руку. Наша потреба за Шекспиром неизбежна је колико и потреба за само-спасавањем. Зашто смо још са Шекспиром, може, дакле, бити због тога што смо, понајпре, заинтересовани не за њега већ за себе. Парадокс је привидан: да бисмо видели себе није нам довољно физичко огледало – потребан нам је он, Шекспир, песник и маг, да бисмо у његовом огледалу, званом уметност, видели свој одраз. Да бисмо видели себе потребан нам је други. Тај ”најбољи други” у уметничком простору речи јесте Шекспир. Спасава се и катарзом која се доживљава у сусрету са великим уметничким делом: било да се с њим суочава као гледалац, слушалац, читалац, преводилац, редитељ, глумац. Свако ко крене стопама песника има прилику да на крају тог пута изађе као измењен човек. Ја сам тај дародавни пут прешла, а дело које је пред читаоцем, у новом читању и изразу, јесте мој племенити дар онима који одговоре изазову да се с њим сретну.                                                                                                                                                                    

  Јелисавета Милојевић, март 2022.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Ванвременост „Ромеа и Јулије“, његова референтност на различите епохе и генерације људи садржана је у његовим архетипским темама. Нама је овом приликом била најбитнија она међугенерацијског неповерења и кобног покушаја контроле младих од стране старијих. Уверење старијих генерација или генерација родитеља да знају шта је њиховом потомству потребно и да стога имају право да намећу своје вредности, контролишу животе младих и тако их усмеравају у правцима које они, одрасли, сматрају пожељним је тако често извор страшних трагедија. Ова представа покушава да раскринка управо таква наметнута правила која попут жрвња мрве младе људе, те наметнуте идеје да постоји само један исправан начин живљења у ком се унапред зна с ким треба а с ким не треба остваривати односе, ко је пријатељ, а ко непријатељ. Покушали смо да материјализујемо крик младих за сопственом слободом, у којој се чак и из могућих грешака учи шта живот у својој суштини јесте за онога ко тај живот живи, уместо за онога ко покушава да га споља контролише и обликује. У том смислу драма "Ромео и Јулија" није само трагедија са елементима мелодраме, већ и дубоко филозофско дело.
Наш циљ није био "музејска" игра Шекспира нити пак његова потпуна деконструкција и модернизација. У форми која је скоро класична, у којој се чува лепота Шекспировог стиха, ипак се трагало за дамарима модерности, управо у разумевању шта ово дело може да значи младој публици данас. А оно што спаја младу публику данас са младом публиком било које епохе је бунт према одраслима, према њиховој ригидности. Иако ова ригидност свакако долази из аутентичне љубави и бриге, уколико не поштује границе индивидуе, она често води у трагичне одлуке и исходе. Погрешно усмерена и материјализована љубав између родитеља и деце чини судбине попут Ромеове и Јулијине могућим.
Може ли се отићи другим путем од онога којим су њих двоје отишли? Може и мора и зато је ова представа позив да се да се родитељска окрутност, чији је циљ заштита, укине и претвори у међугенерацијско слушање и солидарност.

Стеван Бодрожа

РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ

У време непосредно после велике епидемије куге, смртоносне и високо заразне болести од које је само у том налету у Лондону умрло на десетине хиљада људи, у позоришту изможденом затварањима, забранама окупљања и несавладивом пошасти која сваким својим потезом изнова мрви све што је стабилно и познато, млади драмски писац Вилијем Шекспир пише комад о двоје врло младих и врло одважних љубавника који јасно осећају и разумеју да животна сила у њима неће поднети наметнуте забране и препреке ма колико се сви око њих трудили да их присиле да се заувек понашају баш онако како су и они сами одувек чинили. У лепој Верони из ове Шекспирове трагедије, у свету старе, уврежене и марљиво подгреване нетрпељивости и мржње, свету пуном окошталих и челичних предрасуда, ово двоје тинејџера, изненада пробуђених до највеће будности, јасно и недвосмислено осећају и увиђају да постоји једна друга покретачка сила, огромна и незадржива упркос стегама васпитања, традиције, друштвеног статуса, свега онога што су генерације и генерације предака у своје потомке усађивале као једини могући поредак. Преузимајући макар на трен кормило свога живота у своје руке, вођени жудњом и хитношћу која не зна за премишљање и двоумљење, њих двоје се упуштају у борбу против свих, у борбу за свет у коме ће бити слободни да неспутано одрастају, воле кога хоће и буду оно што заиста јесу, уместо оног што су им њихове заслепљене и међусобно завађене породице задале да буду. Осим што је прича о веома трагичној љубави, „Ромео и Јулија“ јесте и прича о неразумевању, о погубном недостатку комуникације и саосећања, о отуђености и хладноћи, о незајажљивој мржњи, амбицији и стремљењу ка моћи и превласти. О појавама чије су последице често далекосежније и разорније од сваке куге, а чије су жртве, без изузетка, сви. 
         

Марија Стојановић

Биографије

ЈЕЛИСАВЕТА МИЛОЈЕВИЋ је редовни професор Савременог енглеског језика на Филолошком факултету у Београду. Предавала на предметима: Морфологија, Лексикологија и Стилистика енглеског језика. Магистрирала је и докторирала са темама из области англистике (Филолошки факултет у Београду и Филозофски факултет у Новом Саду). Била је гостујући члан колектива Одсека за енглески језик, на Универзитету у Бирмингему, у Великој Британији, у трајању од две године. Објавила је десет књига од којих су четири у библиотечком фонду САНУ. Поред књига објавила је шездесет научних радова. Превела је на српски цео Шекспиров сонетни опус (Рашчитавања Шекспира: Сонети. Београд: Филолошки факултет, 2018); Шекспирову поему Венера и Адон (Рашчитавања Шекспира: Венера и Адон, Београд: Кокоро, 2020); као и драму Ромео и Јулија (Београд: Кокоро, 2021). Шекспирови сонети у њеном преводу изведени су на сцени Народног позоришта у Београду, 2014, редитељ Александар Николић. Године 2018. издала је аудио књигу: Шекспирови сонети, у интерпретацији Хаџи Ненада Маричића, глумца Народног позоришта у Београду. За наступе на Радио Београду добила је признање радио-критике: „Др Рашко Јовановић“. Јелисавета Милојевић је извела три доктора наука. Беседила је у САНУ, 2016, поводом обележавања четиристоте годишњице од смрти Вилијема Шекспира.

СТЕВАН БОДРОЖА рођен  је 1978. године у Београду. Завршио је Позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту "Душко Радовић", Драми и опери "Мадленианум", Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Театру Нестројхоф-Хамаком (Nestroyhof / Hamakom) и Хундштурм (Hundsturm) театру у Бечу као и у низу других позоришта. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је текстове значајних класичних као и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: Медеја, материјал Хајнера Милера, Прометеј у оковима Есхила, Ифигенијина смрт у Аулиди Еурипида, Учене жене Молијера, Госпа од мора Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета... Од савремених текстова режирао је драму Господин Филипа Лолеа, Лице од пламена Мариуса фон Мајенбурга, Мали Геза Јаноша Хаја, У самоћи памучних поља Бернар Мари Колтеса, Ласице Бојане Мијовић, о.REST IN PEASE Јетона Незираја, Млијеко у праху Драгане Трипковић, Пупољци Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), Смећарник Косте Пешевског и многе друге. Са својим представама учестовао је на многобројним фестивалима од којих су најзначајнији: Фестивал Јоаким Вујић, МЕСС, Битеф фестивал, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра... Двоструки је добитник награде за најбољу режију на Фестивалу Јоаким Вујић а једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговачке драме. Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу. У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе "Вук Стефановић Караџић" и то на представама Casa Novak Тамаре Бијелић,  Трамвај звани самоћа (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), Трезнилиште (по мотивима драма Мурлин Мурло, Бајка о мртвој царевој кћери и Праћка Николаја Кољаде), ...И остали (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и Код шејтана или једна добра жена Сање Савић. У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра. Живи, углавном, у Београду.

МАРИЈА СТОЈАНОВИЋ је драматуршкиња, песникиња, преводитељка и сценаристкиња рођена у Београду, где је дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности. Као драматуршкиња и/или ауторка адаптације, у Малом позоришту „Душко Радовић“ сарађивала је на представама Порша Коклан (р. Ксенија Крнајски), Петар Пан (р. Кокан Младеновић), 13 (р. Гордана Лебовић, копродукција с Белеф Фестивалом) и Пепељуга (р. Стеван Бодрожа). Ауторка је још неколико драма, радио драма и драматизација, либрета за оперу Нарцис и Ехо Ање Дјордјевић, текста за музичко сценско дело Тесла – тотална рефлексија и других песама за музику. Објављене су јој књиге песама Други град, Ја да нисам ја и Метафизички рајсфершлус, као и књига за децу Ева и фламинго. Преводи с енглеског и српског језика. Живи у Београду.

 

Представа је настала уз подршку Министарства за културу и информисање Републике Србије.

 

 

Вечерња/Тинејџ сцена

Следећа представа >>
Вилијем Шекспир / Марија Стојановић, Узраст 14+