Брана по други пут међу Србима

Кабаретско позориште „Орфеум” основао је 1899, али је и под именом „Бранино позориште” играло углавном у салама београдских хотела и успело у свим сменама режима да опстане све до прогласа диктатуре 1929. године

Треба протерати каботене из позоришта, захтевао је Станиславски. Реч „каботен” ушла је у руско позориште из француског језика и у почетку је означавала путујуће глумце, оне који су наступали по крчмама и вашарима, оне који претераним и неукусним средствима маме допадање гледалишта. Мејерхољд је са своје стране изјављивао да су каботени оно најдрагоценије у позоришту. Свакако је код оних врхунских комедијаната ценио оно што је било блиско његовом концепту позоришта, импровизаторску инвенцију, виртуозност тела и гласа, јарку експресију, управну комуникацију с гледалиштем, заразну енергију.

Све то је имао наш врхунски комедијант од те сорте Брана Цветковић. Мајстор од много заната, драмски писац, песник, приповедач, преводилац, сликар, вајар, први Србин школовани сценограф, карикатуриста, сатиричар, глумац, певач, редитељ, музичар, куплетиста, организатор, управник позоришта, позоришни критичар, новинар, дечји писац, оснивач првог српског дечјег позоришта. У својим позориштима он сам је обављао сву силу послова које данас у позориштима обављају бројне екипе разних занимања. После почетничке праксе у путујућим дружинама, 1899. године је основао своје забављачко, кабаретско позориште „Орфеум” (како су на немачком културном подручју називане дворане за музику и забаву), које је и под именом „Бранино позориште” играло углавном у салама београдских хотела и успело у свим сменама режима, и поред административних, цензорских и финансијских препрека, да опстане све до прогласа диктатуре 1929. године. У свим тим годинама постао је апсолутно култна личност, на чије су позоришне атракције хрлили гледаоци свих класа и свих образовних нивоа.

Шумадијска сеоска заврзлама
Бранини шарени орфеумски програми склапани су од појединачних тачака, водвиља у једном чину (написао их је око 70), импровизација, скечева, оперетских нумера, пародија, лакрдија, балетских гротески, а посебно су били омиљени певани рапорти – дневни сатирички извештаји о актуелним догађањима, који су имали популарне рефрене: „Јој како то, јој зашто то...” Извођене су чак и сцене из Молијерових, Стеријиних и Нушићевих комедија. Нарочито је одушевљавала гледалиште Бранина Артиљерија рустикана, пародија чувене Маскањијеве Кавалерија рустикана (Сељачка част), једне од првих опера на сцени Народног позоришта, које се тек приучавало овој врсти театра.

У Браниној пародији „Кавалерија” (италијански витешка част, коњица, јер су витезови били на коњу у давним ратовима) постала је „Артиљерија”, сицилијанска сељачка трагедија постала је шумадијска сеоска заврзлама. Уместо Маскањијевих веристичких арија и хорова, старинске побожности и култа части, како се тога сећао Винавер, који је и сам волео свакојаке завитланције, Брана је унео „наше фолклорне мелодије, наша подврискивања, наша бусања у груди, наше пазаре и наше шеретлуке”. Притом су глумци били у сицилијанским народним костимима, што је стварало нарочито комичко дејство, а задржана су и имена из опере, па је цео Београд певушио: „Сантуца, Сантуца, по селу се потуца” или „Туриду, Туриду, имаћу те у виду”. Наравно да је измењен и расплет приче: уместо завршног убиства из части, Бранино четворо главних актера на крају трампе своје партнере и све се весело расплете. Артиљерија рустикана је од првог извођења 1906. године до Браниног силаска са сцене играна преко 600 пута, између осталог и током Првог светског рата у војничким позориштима и болницама, од Солуна до Туниса.

После Другог светског рата Брана је пао у потпуни заборав. Једино су понекад непримећено објављиване његове књиге за децу. То је уосталом била судбина многих заслужних уметника из прошлости, нарочито позоришних стваралаца. Нови нараштаји су често сматрали да је оне старе време прегазило, промене владајућег укуса брисале су многе претходнике, а понекад је до заборава долазило и из неуметничких разлога. Требало је да прође шездесет година да Мирослав Беловић открије сценски потенцијал Наших синова Војислава Јовановића Марамба, ремек-дела наше драматургије, или стотинак година да се Владимир Петрић усуди да постави презреног Јоакима Вујића.

Први који се у новије доба досетио да сценски обнови Брану Цветковића био је Бојан Ступица. У сачуваној кореспонденцији Јосипа Кулунџића из педесетих и шездесетих година налазе се и писма више југословенских кућа којима је он позиван да режира (што девалвира усмену фаму из тог доба да је њему било забрањено да режира драмске представе). Међу тим позивима је и кратко писмо Бојана Ступице, тада уметничког директора Атељеа 212. Писмо гласи: „Молим те да дођете (секретарица је откуцала безлично ’Молите се’, што је Ступица прецртао) у четвртак 15. 10. на састанак у Атеље 212 у 17 часова у вези Браниног Орфеума. Другарски поздрав, Управник Бојан Ступица.” У писму није наведена година када је послано, али је то морало бити између 1959. и 1961. године док је Ступица имао директорску функцију у Атељеу. Није познато да ли се састанак догодио, али до остварења те идеје није дошло.

У најновије време Брана ипак поново излази на светлост дана. За то је пре свега заслужан др Александар Пејчић, који је уредио његова Изабрана дела у осам књига, које је издао Институт за књижевност и уметност. Пејчић је начинио прави подвиг. До најмањих детаља је истражио Бранин живот и рад и обавио огроман, рударски посао, проналазећи и тумачећи Бранине текстове расуте у некадашњој периодици и у рукописима, као и откривајући непознате архивске документе.

Најзад је Брана доспео, после осамдесет година, и на дечју сцену Малог позоришта „Душко Радовић”. Целог живота је био посвећен и књижевности за децу, нарочито му је то постало главна вокација после силаска са сцене.

Животиње у песничком универзуму
Постао је, после Змаја, најплоднији, а у свом времену и најомиљенији наш дечји писац. Написао је око 2.000 дечјих песама, а његови стихови, посебно стрип-песме, испуњавали су скоро читаве странице Политике за децу. Његов песнички универзум често су чиниле животиње са људским особинама, блиске дечјој машти: зунзара, комарац, мишић, зец, меда. И нарочито жабе.

Полазећи од Пејчићевих открића, редитељка Бранислава (опет Брана) Стефановић, искусна у раду на дечјим представама, сачинила је својеврсни кабаре за децу под насловом „Бранин жабљи Орфеум”. Бранине стихове из циклуса о жабама склопила је у драмску целину, у којој једна породица жаба има своје мало путујуће луткарско позориште. У представи се смењују нумере које ови театрализовани жапци изводе за публику, често невешто и зато комично, са сценама њихових породичних сукоба и сликама њихових хистрионских згода и незгода и упорности да упркос свему и даље испуњавају своју мисију. Представа достојно наставља традицију Бране Орфеумџије, и изазвала је код најмлађег дечјег гледалишта живо допадање и открила им феномен позоришне радости.

Тако је Брана Орфеумџија, уз помоћ једне Бране, још једном оживео на београдским позоришним даскама.

Светозар Рапајић
Политика МАГАЗИН
25.12.2023.