Мало позориште „Душко Радовић“ поводом 20. марта Светског дана позоришта за децу и младе емитоваће недељу дана бесплатну онлине представу „Пепељуга“
Мало позориште „Душко Радовић“ ће поводом 20. марта Светског дана позоришта за децу и младе, емитовати бесплатну онлине представу „Пепељуга“ у периоду од 20. до 27. марта са почетком од 18 сати на You Tube каналу позоришта.
„Честитамо свима онима који су својим радом и преданошћу успели да одрже позориште у протеклој години пуној изазова; честитамо и свој малој и сада већ великој деци и младима, нашој публици, због којих постојимо свих ових година, јер је позориште постало и остало нераскидиви део детињства многих генерација. Позориште је жива уметност, која се стално мења и стално комуницира са временом у коме постоји, осврћући се у назад, у прошлост, али и гледајући у будућност – зато са оптимизмом гледамо напред и желимо свима срећан Светски дан позоришта за децу и младе и још много, много срећних тренутака, аплауза, и пре свега позоришта у годинама које су пред нама!“
Александар Николић в.д. директора Малог позоришта „Душко Радовић
Порука поводом 20. марта Светског дана позоришта за децу и младе
И ове године, нарочито сада у времену неизвесности, обележавамо 20. март Светски дан позоришта за децу и младе порукама које стижу из света од Ивет Харди, председнице Међународне АСИТЕЖ асоцијације, и четири девојчице из Јапана, Белгије, Бразила и Јужне Африке.
Славимо позориште и поруком коју је на позив АСИТЕЖ-а Србије ове године писала Ања Суша, позоришна редитељка и професорка позоришне режије на Stockholm University of the Arts, једна од оснивача нашег националног АСИТЕЖ центра 2003. године.
ПОЗОРИШТЕ НИЈЕ МЕСТО, ПОЗОРИШТЕ ЈЕ МИСАО О БОЉЕМ СВЕТУ
"Како уопште почети поруку у славу позоришта, после читаве године која је протекла такорећи сасвим без позоришта?
Како је могуће речима славити позориште, сада, када речи све више бледе, замуцкују и посустају пред реалношћу коју настоје да опишу и објасне - нарочито деци?
Ова порука би, стога, веома лако могла да се претвори у поруку самосажаљења у име нас, позоришних уметника, широм планете, који смо, можда први пут у нашој уметничкој егзистенцији, суочени са фундаменталним питањем сопственог смисла и смисла позоришне уметности, али и питањем заједништва, заједнице и солидарности који су основна супстанца позоришта још од његових ритуалних пра-почетака.
Ова порука би, заиста, могла да буде и патетични вапај за прошлим временима, која наше сећање, претвара у боља него што су заиста била.
Ова порука би могла да буде и опомена нашој посрнулој савести због планете коју сваким даном све више пустошимо, док наша и плућа наше деце удишу трулеж и отрове наше бахате равнодушности и апатичног прихватања класне, етичке, расне и социјалне неједнакости, која ће, брже него што желимо да верујемо, довести до тога да незагађени вазух и чиста вода постану привилегија богатих и моћних.
Ова порука би, лако, могла да се претвори у романтизовану чежњу за удобношћу позоришне дворане, за светлошћу рефлектора који боје наше сценске светове најлепшим бојама и испуњавају наше уши лепим звуцима удаљених предела на које нас води имагинација подстакнута позоришном машинеријом и триковима.
Али ова порука би, такође, могла да буде порука о моћи представљања и замишљања.
Зато вас сада молим да затворите очи.
Затворите очи и замислите да више нисмо усамљени између наших скучених зидова, без обзира да ли су саграђени од бетона или напросто од предрасуда.
Замислите да ће и ова невоља једном проћи, а када прође, замислите да ћете, срећни и насмешени да се загрлите са онима који су ту, поред вас, без обзира на то да ли их познајете или не. Замислите да ћете их упознати.
Замислите да ћете се загрлити рукама и телима, али и срећним мислима и вером да је могуће урадити нешто добро за некога ко ће ту доброту пренети неком другом који ће је пренети неком трећем, трећи четвртом и тако редом - све док не нестане и последња лоша мисао која производи лоша дела.
Замислите да је сваки човек у сваком делићу света подједнако вредан и да његова вредност нема везе са економијом - него само и искључиво са људскошћу.
Замислите сада да кишне капи почињу да падају нагоре, да снег одједном има укус сладоледа, да право са улице, као са велике трамполине, можемо да одскочимо тако далеко да додирнемо звезде.
Замислите да сте део великог, добро увежбаног људског оркестра који свира најлепшу музику која одјекује свемиром.
Отворите очи.
Управо сте били у позоришту.
Увек можете да одете поново.
Позориште није место, позориште је мисао о бољем свету."
Ања Суша, позоришна редитељка и професорка позоришне режије на Stockholm University of the Arts