Malo Pozorište Duško Radović

Утопија

Утопија

Концепт и режија:
Иван Балетић

Текст* и драматургија:
Тијана Грумић
*Текст је написан на основу документарних исказа извођачица и извођача

Композитор:
Срђан Марковић

Аутор видео програма:
Горан Балабан

Сарадница у видео продукцији:
Аница Ражнатовић

Костим:
Мартина Малобовић

Асистент режије и глумачко вођство:
Петар Кокиновић

Музичко вођство:
Срђан Марковић и Петар Зоркић

Сценски покрет:
Анђелко Берош

Драмски педагог:
Пол Мареј

Психолошка подршка:
Виолета Голдман

Улоге:

Ауторке и аутори прича / извођачице и извођачи:
Дуња Дедауцић
Искра Дилкић
Јана Димитријевић
Лазар Ђурић
Ива Жеравица
Жана Јеловац
Петра Лукић Јовић
Ина Николић
Инда Новак
Димитрије Пантић
Дуња Смиљанић
Маша Станковић
Драган Суботић
Миа Трифуновић
Маша Цвркотић

Узраст: 11+
Трајање: 60'
Аутор: Иван Балетић / Тијана Грумић*
Сцена: Вечерња/Тинејџ сцена

Утопија је представа настала на основу радионица са петнаесторо тинејџерки и тинејџера који су уједно и извођачице и извођачи представе. Текст представе креиран је од документарних исказа учесница и учесника, а укључује њихове доживљаје, ставове и искуства о најразличитијим друштвеним темама, са идејом да до краја процеса заједно дођемо до одговора на питање шта је то утопија. Шта је утопија за вас?

 

 


Који су највећи проблеми друштва у ком живимо?

Мислим да су највећи проблеми нашег друштва бахатост и некултура. Не обраћамо довољно пажње на свет око нас. – Маша Ц.

Највећи проблем нашег друштва, барем по мени, јесте то што нисмо сви једнако третирани, што немамо сви исте прилике, што мушкарци имају највише права и то што људи не могу слободно да воли, барем не у већини света. – Драган

Моје мишљење је да су највећи проблеми друштва у ком живимо неразумевање, недостатак емпатије и комуникације и егоизам, због тога што већина људи не слуша друге и није их брига за туђа осећања, већ само за себе и свој интерес. А и зато што сматрам да би овај свет био боље место када бисмо комуницирали, слушали једни друге и поштовали туђа мишљења и изборе, без осуђивања. – Дуња С.

Верујем да је највећи проблем нашег друштва недостатак емпатије и разумевања размишљања друге стране. Једна овако проста ствар изазива раскол у сваком крају света, свесно или несвесно. Када бисмо овај проблем пребродили, сигурна сам да би наше идеје добиле нови смисао и одвеле свет у нешто светлије и боље. – Жана

Како бисмо могли да решимо проблем сиромаштва на свету?

Тако што би се увела граница. Новац од пребогатих људи би се скупљао у фонд за јако сиромашне. – Маша Ц.

Искрено, требало би да људи који имају огромне количине пара, дају те исте паре у добротворне сврхе. И  да државе такође помогну својим грађанима што је више могуће. – Драган

Шта је потребно да би се достигла утопија?

Потребно је само да сви будемо свесни онога што радимо, и размислимо да ли је то добро или лоше. Сматрам да никад не може све бити савршено, јер ће нешто увек сметати некоме. А можда не би ни било добро да је све супер. – Лазар

Утопија, по мом мишљењу, није неки луксузан живот, већ нека златна средина Шта ће људима милијарде? Зашто су људи завршили на улици? Ако би се богатим људима поставила граница за суму новца коју не смеју да пређу и све преко тога дало људима који немају новца за пристојан живот престале би крађе, сиромаштво, глад… Али, људи су лењи и то би довело до тога да многи људи не раде ништа, а добијали би паре. Са људским мозговима утопија је недостижна. – Димитрије

Да ли мислиш да је потребна лична жртва да би се достигла утопија?

Мислим да је жртва за стварање идеалног света свакако потребна. Да би утопија настала, људи се морају одрећи одређених навика које  чине овај свет неутопистичним. На пример, закључили смо да би у нашој утопији брига о животној средини била на много већем нивоу него што је тренутно – што значи да бисмо морали да рециклирамо, да се одрекнемо меса или да не возимо аутомобиле, што јесте нека врста жртве. – Јана

Када би утопија постојала какви би требало да буду људи који у њој живе?

Да би утопија постојала, сви људи би требало да буду сложни, јер би у супротном постојали спорови и неслагања, а то онда не би била утопија. Људи би морали да буду врло слични међусобно, како би све било савршено. Да ли је то заиста наш циљ? – Искра

Требало би сви да имамо одређену ствар на основу које ћемо нешто упоређивати, судити или побољшавати. Утопија за мене не би било место у којој ће све да буде онако како сам ја замислила, јер где би онда ту било јединства и договора, што треба да представља главне ствари у утопији. Па тако и са људима, свако од нас мора имати и мане, на основу којих бисмо уочили шта су нам врлине и обрнуто, а највећа врлина коју би неко могао да поседује, по мом мишљењу, јесте да не осуђује пре него што некога стварно упозна или нешто стварно не сазна. – Петра

Шта се променило откад смо почели да радимо на овој представи до тренутка када смо је направили?

Мислим да се та утопија коју смо тражили свакако није створила и, искрено, мислим да се спољашњи свет није много променио због овог нашег пројекта (мада смо можда ми могли да утичемо на ту промену), и свакако нисмо достигли било какву идеју како направити ту утопију, али оно што је мени лично јако битно, а што смо исто рекли, барем смо почели да причамо о томе и, да, можда нисмо ништа променили, али можда ће баш неко од нас једног дана добити неку врсту инспирације и могућности да са идејом коју смо створили проба да направи било какав корак ка тој утопији. – Јана

С обзиром на то да смо причали о веома важним темама, променило ми се мишљење о неким стварима за које сам пре мислила да су небитне или на које нисам обраћала толико пажњу. Такође смо се и сви колективно зближили и стекли пуно поверења једни у друге. – Дуња Д.

Шта ћеш највише памтити из овог процеса и рада на представи?

Уживала сам на свакој проби и велико ми је задовољство што сам део овог пројекта. Највише су ми се допале дебате на разне животне теме, које су нам помогле да имамо мало шири поглед на свет. Најзабавнији део био је све то показати кроз глуму тинејџера. – Ива

Имам много успомена са овог процеса, много дивних људи сам упознала, направила нова пријатељства, јако смо се сви зближили за овај кратки период и стварно ми сви пуно значе. Научила сам да стварно треба слушати и подржавати туђа мишљења јер не значи да нису добра само ако ја не мислим тако и ако то нисам ја рекла. И научила сам да нас различитости спајају да се окупило 15 скроз различитих особа и људи и да смо заједно направили један диван пројекат. – Маша С.

Успомена има заиста пуно. Чини ми се да сам захваљујући свему овоме почела слободније да живим. Дало ми је неку чудну храброст за живот. Ово је, у ствари једна школа живота. – Ина

Да ли мислиш да је утопија могућа?

Мислим да је могуће остварити утопију јер баш све у шта човек усмери своје снаге са довољно јаком жељом, може да се оствари  ако не у друштву, онда барем у самом себи. – Инда

Ако сам нешто научила током рада на овом пројекту, то је да савршени свет за свакога, тј. условна ,,утопија”, не може да постоји. Удовољити свачије потребе и жеље, а истовремено решити све проблеме одрживости, отворило би многе црне рупе из којих не бисмо могли да изађемо. – Миа

Нажалост, не. Зашто? Због природе човека. – Ива

Разговор са креатором концепта и редитељем представе Утопија Иваном Балетићем.

• Зашто си одлучио да се бавиш појмом утопије баш данас и баш овде?
Осећам да живимо у дистопичном времену, а вероватно и поднебљу, мада је феномен, чини ми се, глобалних размера. Ако само погледамо популарну културу и масовне медије, можемо увидети да је ишчезао утопијски дискурс. Сваки покушај утопије се завршава дистопијом. Време је експанзије ријалити програма, од којих један у свом називу има директну референцу на 1984 Џорџа Орвела, док Бора Чорба, неко ко би требало да је рокер, идеалиста, пише ,,за идеале гину будале’’, а мој је утисак да је то уврежено, већинско мишљење. Наравно, не желим да сугеришем да треба гинути за идеале. Не желим то да сугеришем икоме, али морам рећи да романтична идеја идеала који је изнад цене сопствене главе у времену између два светска рата (да се не враћам даље у прошлост), делује као тренутак у коме је било више шансе за људски род.   

• Ово је документарна представа, прављена у ко-ауторству са извођачицама и извођачима који су тинејџерке и тинејџери, и која користи њихове исказе, доживљаје и ставове о различитим друштвеним темама. Одакле идеја за овакав концепт и зашто си одлучио да радиш са тинејџеркама и тинејџерима, а не са професионалним глумицама и глумцима?

Изабрао сам да радим са младим људима зато што мислим да за њих има мало више наде него за старије. Не желим им да постану некакви донкихотовски ликови који не живе у садашњем тренутку и реалности, али, ако на време освесте проблем друштва и времена у којем живе и на време почну о томе да размишљају, а потом, евентуално и делују, биће шансе за цело наше друштво. Они су ти који ће ускоро одлучивати о својој, али и нашој будућности. Довољно је ако смо успели да код групе тих младих људи са којима смо радили пробудимо критичко мишљење и свест о проблемима, социјалне правде/ неправде, дискриминације маргинализованих група и мањина, великом проблему екологије који тек долази на наплату, проблему глобалних и локалних економских уређења  и да, напросто, размишљају како да постану бољи људи за себе и да стварањем свести о могућности свог друштвеног ангажмана одлуче да нешто учине и за нас. То је највећи успех који могу да замислим. Они говоре својим речима и језиком, и обраћају се својој генерацији. Опет, мој оптимизам и суштинска вера у људски род, намећу ми могућност да део тог пута који смо сви заједно прошли, и свести коју смо надоградили могу бити пренети на друге младе људе. Кажем надоградили, зато што су то сјајни људи и нису дошли као некакве табула расе у које смо ми учитавали садржаје, они су учили од нас исто колико смо ми учили од њих и надам се да ће се та синергија пренети у насој представи. Овде је процес заиста био најбитнији, то се често каже као празна фраза, али у нашем случају је апсолутна истина. Процес је био сјајан, а на нама је, као коауторима ове представе, да то што боље пренесемо на сцену.

Мој интимни мотив је био да одам почаст и омаж мом деки Младену Кнежевићу, који је био вансеријски педагог, учитељ, али и много више од тога. Држао је секције жичаних инструмената, фолклора, шаха и пре неколико дана сам наишао на постове на друштвеној мрежи у којима су постављене  његове слике са његовим ученицима, где ти људи, сада у озбиљним годинама, говоре колико им је значио и колико је утицао на то да се изграде као људи. Средњошколски период је био један од изазовнијих раздобља у мом животу. Ја нисам имао много таквих наставника (заправо ни једног сличног) и желео сам да покушам да учиним нешто за (те) тинејџере што ниједан педагог, у том периоду, није учинио за мене. Првенствено да их третирам као равноправне, мислеће и изванредно талентоване људе, што он и јесу и да их усмеравам заједно са целим тимом да размишљају и да налазе одговоре. У нашем процесу није било погрешних одговора, имали су интелектуалну аутономију коју, чини ми се, нису често имали прилике да осете.  Са друге стране они су нам пружили енергију и преданост какву заиста нисмо могли да очекујемо. Нисмо имали од њих очекивања која бисмо имали од професионалних глумаца, али њихова сналажљивост, бриткост ума и концентрација (мањак исте се често пребацује младим генерацијама) је у потпуности надоместила одсуство професионалног тренинга.

• Шта је за тебе утопија?

Утопију сматрам идеалом ка којем се тежи и никада не досегне, што никако не значи да тим путем не треба кренути. Два су битна елемента, међуљудски односи – људскост, а с тим у вези и други – социјална правда. Моје политичке идеје су донекле анахроне за ово време и свакако се крећу у левом спектру политичког дијапазона. Не чини људима оно што не желиш да теби буде учињено и увек гледај да помогнеш онима који нису у позицији да довољно помогну себи. То могу бити групе скрајнуте на крајеве социјалне маргине, али може бити и природа – планета Земља, мада сматрам да ћемо тек увидети да она може итекако сама да се брани. (Да не улазим у теорију и неке дубоке мисли то је суштина.)

Разговор са ауторком текста и драматуршкињом представе Утопија Тијаном Грумић

• Који је твој доживљај и осврт на процес који смо прошли приликом радионица и прикупљања документарне грађе и шта си доживљавала током писања и избора тако обилног материјала који си имала на располагању?

Најупечатљивији део процеса за мене дефинитивно јесте то колико млади људи са којима смо радили и ја, односно моја генерација, имамо различите погледе на начине на које се могу или не могу решити неки проблеми које сви увиђамо. Хоћу да кажем да наши погледи на свет нису толико различити, али да су начини на које се са тим светом обрачунавамо потпуно другачији. Слично је било и са писањем – највећи изазов био је да изузмем себе и своје ставове из тог текста и да подредим своје писање искључиво идејама и мислима тих младих људи. Наравно, било је тешко и направити пресек, односно сажети ту огромну количину материјала који смо добили радионицама, концентрисати га у целину која није превелика, а која, с друге стране, ипак успева да истакне све оно што нам је било важно током процеса рада.

• Иза себе имаш доста искуства у раду са млађим узрастима и кроз педагошки и кроз уметнички рад, како се ово искуство разликује од претходних?

Рад са млађим генерацијама код мене је највише заступљен кроз Истраживачку станицу Петница где водим семинар друштвених наука. Будући да сам уметница, а не научница, трудим се да на семинару, осим друштвених наука којима се бавимо, кроз активности покривамо и уметност и преплетемо ова два, само наизглед одвојена, света. С тим у вези, често са својим полазницама и полазницима анализирам неке друштвене феномене и теоријске текстове кроз позоришне радионице и алате. Ово искуство заправо није много различито од тога, једина разлика заправо јесте то што смо се окупили у једном уметничком, позоришном контексту, а не академском, а да се унутар њега бавимо неким великим и важним друштвеним темама.

• Да ли мислиш да је разматрање феномена утопије депласирано у модерном друштву 21. века?

Мислим да није депласирано, већ заправо веома актуелно, а посебно у светлу скорашњих дешавања, односно пандемије која је озбиљно уздрмала цео свет и само додатно истакла већ постојеће проблеме у системима унутар којих функционишемо. У том смислу, промишљање утопије је сада потребније више него икад. 

• Шта је за тебе утопија?

Друштво у којем је солидарност основна јединица грађе и функције.

 

Сцена за децу

Следећа представа >>
Драгољуб Петровић, Узраст 3+